У чијој кући Србин живи

66

Не само о језику

На овоме месту често се бавимо темом идентитета, претежно из угла језичке историје и праксе. Више пута смо утврдили да Срби јако лако и врло радо у свој свакодневни речник уводе стране речи. То и није тако страшно, када не би било праћено истовременим потискивањем, до истребљења, домаћих речи и израза. Просто се намеће питање, како су се наши преци споразумевали без ових бројних туђица и позајмљеница?

Почећемо од тога где и како су живели, с обзиром на то да за многе делове саме куће, намештаја и кућних апарата немамо (сачуван) изворни, домаћи назив.

Понегде и данас, баш као у прошлости, најпре наилазимо на капију кроз коју се улази у двориште. Реч капија је код нас дошла са Турцима, да означи главна врата на каквој грађевинској целини. (Турци су нам донели и капиџик, споредна и мања врата на дворишту или кући, често неугледна и тесна да би се кроз њих ишта значајно могло пронети). Језикословци данас предлажу словенску реч вратнице, али чини нам се да су само делимично у праву – вратница би могла бити реч која означава само један део врата, најчешће половину. Послушајмо, барем понекад, и наше западне сусједе, који често чувају старе словенске речи (убеђени да су старохрватске; оне то и јесу, али су барем исто толико и старосрпске). У нашем фудбалу, гол је објекат код ког се пречка ослања на две стативе; у њиховом се ногомету она ослања на двије вратнице, те све три скупа чине врата. Чини нам се врло логичним да се врата састоје од вратница, зар не? Признаћете, логичније је него да имају крила?

Добро, шта год да смо отворили, улазимо у двориште. Прасловенска реч дворъ изворно означава ограђени простор пред кућом, најчешће непокривен. Сва каснија и проширена значења развила су се из овог – станиште владара и великаша, луксузна грађевина (дворац) и сл. Срећемо је и у санскрту, у облику dvárah, и данас у већини словенских језика.

Ево нас на вратима куће. Занимљиво је колико се међу језикословцима ломе копља, чија је ово реч. Наш лични утисак је, да је све одавно добило политичку димензију, и да ње није поштеђена ни целокупна лингвистика, па тако ни етимологија. Отприлике, ако би се доказало да немамо своје ознаке за кућу, ни саме куће нисмо имали док нам је неко други није саградио. Свакако постоји проблем око ове речи. Доста логично звучи да је повезана са речју кут (ми радије користимо угао, обе су прасловенске). На санскрту је кућа (kuṭa, koṭa, деминутив kuṭīkā – кућица) и кућа и тврђава, а готово да се исто изговара као и српска кућа. Одавде би се могло закључити да је кућа – утврђено станиште, склониште које може одолети каквој невољи. Постоји и тумачење да је израз скућити се повезан са оним укочити се – зауставити се на једноме месту, коначно прекинути скиталачки начин живота.

Пише Горан Хаџи-Боричић

професор српског језика и књижевности

Опширније прочитајте у нашем штампаном издању

Original Article