СУДБИНА ЗАЈЕЧАРСКИХ БАСТИОНА Борба још траје

9

Недавно је поново покренуто питање судбине зајечарских бастиона и то као да је био миг свима који брину о културном наслеђу да добро отворе очи. Да вредно културно наслеђе не нестане, односно добије неку нову улогу која би заувек уништила његове изворне вредности. А, пре неколико година, када је први пут оглашена продаја ових утврда, добар део тимочке јавности се узбунио. Тако је и сада.

До пре неколико година мало ко је знао да је Зајечар окружен бастионима. Чак ни Зајечарци нису били упознати са овим делом своје историје. Можда и због тога што су били у власништву Војске. Прецизније, два ближа граду јесу позната, али осталих шест самује негде у пољу и, како се прича, обилазе их само чобани, бескућници, наркомани и секташи…

Историја за 20. 000 евра

Крајем маја 2016. године, Републичка дирекција за имовину огласила је продају бастиона. Вест која је забринула јавност гласила је овако: Републичка дирекција за имовину Републике Србије данас је објавила оглас ради отуђења непокретности које нису неопходне за функционисање Војске Србије. На продају су војни и складишни комплекси, те земљиште у Ужицу, Белој Цркви, Смедереву, Смедеревојској Паланци, Иригу, Вршцу, Кикинди, Краљеву, Панчеву, Старој Пазови, Сурдулици, Чачку и Зајечару. Међу понуђеним непокретностима је складишни комплекс ‘Краварник’ у Зајечару”.

Иде потом опис, па бројеви катастарских парцела, површине, а онда и податак…“по укупној почетној купопродајној цени у износу од 18.788,77 евра. Висина депозита је 19.000,00 динара. Сви војни комплекси могу да се разгледају 6. и 7. јуна 2016. године, између 12 и 14 часова. Рок за подношење писаних понуда је 15 дана од дана објављивања огласа, а понуде могу да се доставе на адресу Републичке дирекције за имовину Републике Србије, Улица краља Милана бр. 16…”

Реаговали су многи. Од оних који су, искрено признавали да нису имали појма о томе шта су ти бастиони који их окружују и да ли су и по чему вредни, до оних који су сматрали да је неопростиво да се тек тако прода део наше историје. На првој линији одбране нашли су се чланови планинарског друштва „Драган Радосављевић” из Зајечара.

Организоване су трибине, најављивани протести, штампане мајице, беџеви, од општинара је тражено да они купе оно што је Дирекција огласила на продају. Одржана је и маратонска трка симболично названа „Битка за спас зајечарских бастиона”. Трчало се, дабоме, до бастиона.

И, као што су ономад бастиони пали у заборав, тако је пала и ова намера Дирекције. Тако да је сада све по старом. Зуб времена чини своје, а траје битка оних који желе да ово буде још једно умивено лице наше историје.

Кренуло од Хајдук Вељка

Није било много писаних докумената о овим објектима. У Архову Војске и Војном музеју, где су својевремено истраживачи потражили документа, добијали су одговор да их нема, јер је грађа нестала током Великог рата, приликом повлачења војске преко Албаније. Зато су се истраживачи ослонили на штампу из тог времена и на нешто од података из завичајних монографија.

Један од оних који је трагао и дао јавности доста података о бастионима је и упокојени зајечарски истраживач и публициста Стеван Вељковић. Ти подаци део су његове књиге „Из старог Зајечара“. Па, будући да смо добили одобрење издавача, Народног музеја у Зајечару, најбоље је да тај мали део историје који треба да прати овакав текст, преузмемо из књиге.

„Још у време Првог српског устанка, непосредно по ослобођењу Тимочке крајине од Турака 1807. године, Карађорђе је наредио Хајдук Вељку и другим војводама да дуж границе, која је била привремено договорена на линији дуж речног корита Тимока, изграде шанчеве ради одбране од могућих турских напада са простора који су држали са друге стране реке. То су била земљана утврђења са грудобранима ојачаним дрвеним гредама –палисадима…”

Ваљаху неко грдно камење…

Ратовало се, па је дошло примирје. Потреба за шанчевима је нестала, да би 1862. године поново ова прича постала актуелна. Односно требало је да се у склопу војних припрема за одбрану Србије од нових напада Турака додатно утврди граница. Тада се и кренуло у изградњу затвореног бастионског утврђења на Краљевици код Зајечара. Према мишљењу неких истраживача, идеју за изградњу тог бастиона дао је лично кнез Михаило Обреновић приликом посете Зајечару 1861.

„Са друге стране Лубничке реке, на брду Парајанкул, у грљанском атару такође је изграђено самостално бастионско утврђење…” пише даље у књизи аутор и каже како су у позадини овог бастиона подигнута још два. А онда наставља: „После српско-турских ратова 1876 –78 радови на поменутим бастионима су интензивирани, а подизани су и нови. Може се претпоставити да су тада започети радови на нова два бастиона у атару села Велики Извор, јер се крајем 19. века помињу укупно осам-шест на левој, и два на десној обали Белог Тимока…Дакле, изградња зајечарског бастионског система трајала је неколико деценија, од првих земљаних откопа до правих камених тврђава…”

Аутор књиге наводи како нема много података о градњи, али цитира зајечарске новине „Тимочанин” из 1890. „Војник до војника, па од руке до руке ваљаху неко грдно камење узбрдо. Зноје се, стењу, муче – бела их пена спопала. Као да смо у доба Ђурђа Смедеревца и проклете Јерине…”

Када је познати путописац Феликс Каниц 1897. посетио Зајечар написао је да је већ тада било осам утврда. Три године после његове посете настављени су радови на бастионима, ојачавани су, да би тај систем на ободу зајечарске котлине дефинитивно био завршен до почетка балканских ратова.

У ратовима који су долазили нису имали неку улогу, али су чврсто стајали тамо где су подигнути. Стоје и данас, ти сведоци давних дана. Нису никоме одбрана, али, срећом, има оних који сада њих бране.

Пише О. РАДУЛОВИЋ

Original Article