Spasimo srpsku decu

68

Šupica, kojem životne energije i entuzijazma ne manjka ni danas, kada ima 84 godine, kaže da je na ideju da se bavi dobrotvornim radom došao zatečen odnosom medija prema Srbima u SAD u toku ratova na Balkanu devedesetih godina. Još u vreme sukoba u Bosni je prikupljao pomoć, prvenstveno medicinski materijal koji je brodom slao za Srbiju i RS, a angažovao se i na dovođenju naših ranjenika na besplatno lečenje u Ameriku. Potom je osnovao organizaciju „Spasimo srpsku decu".

„Među prvim poduhvatima nam je bilo obezbeđivanje hrane i odeće za štićenike kampa Kozara u Republici Srpskoj 1996. godine" ističe Šupica.

Ipak, najveći doprinos organizacije jeste to što je za ovih 26 godina, prema njegovim rečima, više od 160 dece i odraslih iz Srbije i RS poslato na besplatno lečenje u Ameriku i druge zemlje. Ni sada, u jeku pandemije kovida-19, dobrotvorne aktivnosti ne miruju, pa je u toku prikupljanje 45.000 dolara za operaciju sedmogodišnjeg dečaka iz Beograda, koji boluje od cerebralne paralize, u bolnici u Sent Luisu. Takođe, obezbeđena su sredstva za postavljanje solarnih panela na krov kuće siromašne porodice Savić iz sela Šaludovac kod Paraćina, uz nastavak prikupljanja novca da im se dovede tekuća voda i adaptira kupatilo koje trenutno nemaju.

Među donatorima koji upućuju pomoć kad god je potebno su i naši sunarodnici iz dijaspore sa kojima je naš sagovornik u kontaktu, a često i Amerikanci.

„Jedan naš imućni čovek iz Los Anđelosa je svojevremeno poslao 20.000 dolara za kupovinu pokretne zubarske i očne klinike. Ona je kupljena i poslata u Kraljevo i korišćena je do prošle godine. Takođe, jedna naša sunarodnica, koja radi u Helenskom medicinskom društvu u Njujorku, obratila mi se kazavši da je to društvo spremno da plati osam vagona pomoći za slanje u Srbiju. Među zanimljivim primerima je i jedan Amerikanac, koji mi se javio i zatražio da mu se svakog meseca odbija sto dolara s kartice za naše humanitarne aktivnosti. Pri tom, on radi kao čistač u školi", navodi Šupica, čija je životna priča puna interesantnih detalja.

Rođen 1936. u selu Gornje Jezero kod Plaškog u blizini Plitvičkih jezera, u siromašnoj porodici, otišao je kao dečak kod sestre u Kostolac na mašinbravarski zanat. Sa 19 godina je kao ekonomski emigrant izbegao iz tadašnje Jugoslavije u Klagenfurt u Austriji, gde je radio na jednoj farmi. Potom je emigrirao za Nemačku, gde je radio u rudniku, a za SAD je otišao 1957. godine. Živeo je u Njujorku i Klivlendu, u Americi je zasnovao i porodicu, bavio se auto-mehaničarskim zanatom. Sada živi u Tenesiju, a u svoj tamošnji dom je često primao na konak pacijente iz Srbije kojima za vreme lečenja u SAD nije mogao da bude obezbeđen smeštaj na nekom drugom mestu. Kako je prebrojao, do sada ih je bilo dvadeset sedmoro.

„Najduže je bila jedna devojčica iz Republike Srpske, kojoj je u 14. godini dijagnostikovano retko maksilofacijalno oboljenje. Lečenje je trajalo tri godine a koštalo je pola miliona dolara. Inače, ne obezbeđuje se svima da se leče u SAD već se prikuplja novac za lečenje i u drugim državama. Deca i odrasli za koje je organizacija do sada obezbedila sredstva, tako su, između ostalog, lečeni i u Ekvadoru, Bugarskoj, Italiji, Grčkoj, Nemačkoj", navodi naš sagovornik.

Original Article