ПРОКЛЕТСТВО ЗЛАТНОГ ШЛЕМА

142

Раскошно украшени шлем војсковође из IV века, који у Паризу на изложби „Уметност на тлу Југославије” одушевљава посетиоце, пронашла је једна старица на својој њиви, код села Беркасова, у Срему

Шид, априла
Газећи блато до колена по расквашеним сремским пољима, најзад смо дошли до благе стрмине и наш водич Панта Милорадов из Беркасова, крај Шида, рече:
– Ево, овде, откопан је златни шлем…
Ко би и помислио да је на овом месту пронађен чувени шлем који је заинтересовао археологе и историчаре у свету и тренутно се налази у париском Гран палеу, као једна од најлепших драгоцености на изложби „Уметност на тлу Југославије”. Кад га је један познати француски историчар уметности угледао у витрини, усхићено је рекао: „О, какав парадни шлем! Баш бих волео да видим тог срећног археолога да ми исприча како га је пронашао”.
Замандаљена кућа
На жалост, са овим „срећним археологом”, Ангелином Вркатић из Беркасова, може да се разговара само под необичним околностима. Ова 70-годишња старица живи као пустињак са ћерком Јелком. Иако им је кућа у центру села, једино оне нису увеле електрично осветљење. И дању и ноћу на прозорима су затворени тешки дрвени капци.
Сељаци су нам дуго говорили да и не покушавамо Ангелину да посетимо, јер од пре петнаестак година, како су те две жене пронашле тај шлем, као да је неки ђаво ушао у њих. На крају, испало је све онако као што су нам рекли. Стара Ангелина није хтела ни да чује да нас прими, стајала је у дворишту, на киши, иза затворене капије на коју су бесно кидисала два снажна пса.
– Бежите, бежите од ове куће – говорила је Ангелина Вркатић. – Јесте, ја сам пронашла две златне круне, једну сву ишарану драгим камењем, крупним као пасуљ, али су ми их узели. А на моју главу је пало проклетство што сам их прва додирнула кад су мирно лежале закопане у земљи.
Ништа није помогло ни кад је касније дошао Ангелинин рођени брат Живан Славујевић.
– Ангелина, отвори де врата, ја сам Живан – молио је старац.
У једном тренутку дрвени капци су се на прозору раширили и Јелка Вркатић је љутито узвикнула:
– Одлази и ти, анатема те нашла.
У сеоском дућану који води Ангелинин братанац Бошко Славујевић, зачас се окупило много људи из Беркасова који су опширно испричали како је Ангелина откопала старе шлемове.
Подземно скровиште
– На пушкомет од села, тамо близу Црквице Свете Петке је њивица моје тетке – испричао је Бошко Славујевић. – Сећам се тог дана она је са Јелком окопавала кукуруз, кад одједном под мотиком је нешто зазвечало и низ малу стрмину су се скотрљала та два шлема. Ту одмах на суседној њиви копали су људи и жене. Приметили су да су се Ангелина и Јелка нешто узмувале, пришли су и видели шлемове. Тако је пукла тајна.
Неколико дана по селу се увелико нагађало шта је Ангелина пронашла под земљом. Многи су из радозналости долазили и молили је да им покаже благо одкопано на њиви. Али старица је шлемове увијене у крпе љубоморно чувала у старом кориту и никоме их није показивала.
Ускоро је из Шида у Бекасово стигао милиционер.
– Другарице Ангелина, по закону све што се пронађе под земљом или водом припада држави – рекао је. – Дошао сам да ми предаш те кациге и шлемове, а ти ћеш, богами, по закону, добити награду.
Било је повуци потегни. Ангелина ни по коју цену није хтела да се одвоји од своје „златне круне”. Ипак, на крају није имала куд и предала је шлемове. СУП из Шида је затим обавестио Војвођански музеј у Новом Саду о овом проналаску. Дошли су археолози и однели шлемове. После извесног времена на адресу Ангелине Вркатћ стигла је награда, у виду чека, на 50 динара. Али она тај новац није хтела да прими.
У Беркасову смо успели да пронађемо и Мирјану Јовчић, једног од ретких сведока, који су видели шлемове кад су откопани.
– Враћала сам се из винограда и ишла баш путељком покрај Ангелинине њиве, кад ми она и њена ћерка Јела махнуше руком: „Мирјана, дођи брзо да видиш шта смо нашле” – причала је Мирјана Јовчић и сада мало узбуђена. Притрчала сам и имала шта да видим: две златне капе леже доле на земљи сљубљене онако шупљином једна уз другу.
– „Мирјана, још пре две године сам ја ово чудо мотиком ударила, па кад је зазвечало уплашила сам се да није граната или ћуп са златом” – рекла је у поверењу Ангелина. – „Ником нисам причала. А то место сам оградила грањем и више га нисам прекопавала. Ономад је била провала облака па је киша спрала земљу и ево ово се само појавило.“ –Тада смо раздвојили калпаке, унутра смо нашли две зарђале трензле, од коњског ђема, а затим смо их лепо сукњом обрисале – рекла је Мирјана Јовчић. – О, бого, кад је то засијало, па бисери и драго камење, крупно к`о ораси, нисам могла да издржим од жеље, него сам онај шарени калпак ставила на главу, а оно к`о војводи његове златне ресе падоше ми ево овако до рамена.
Мрље од крви
У Војвођанском музеју у Новом Саду разговарали смо са кустосом Мирјаном Манојловић Маријански која је написала студију о шлемовима нађеним у Беркасову.
– То су такозвани касноримски парадни шлемови. Потичу из четвртог века. Досад их је у свету пронађено свега неколико – у Холандији, Нирнбергу, Аугсбургу, Будимпешти и Румунији – али ова два наша су најлепша – рекла је Мирјана Манојловић Маријански. – Направљени су од кованог гвожђа и обложени позлаћеним сребром. Онај изложен у Паризу је украшен лажним драгим камењем, смарагдима направљеним од стакла, ониксом и плавим полудрагим каменом калцедоном. У старим римским рукописима спомињу се ови парадни шлемови. У доба цара Константина носили су их високи дворани, можда чак и цар, а најнижи ранг личности који је имао право на овакав шлем су биле високе војсковође.
На шлему чији су калота, покретне парагнатиде (штитници образа) штитник за врат и нос богато украшени, нађене су урезане речи на старогрчком. По тумачењу др Фануле Папазоглуа, професора историје Филозовског факултета у Београду, те угравиране речи значе: „Дизоне, носи у здравље – Дело Авита“… У то време Дизон је често трачко име, а Авитус – име ковача – може бити римско.
По тумачењу Георга Калијаса, професора Универзитета и члана Грчке акаденије наука, угравирана слова представљају скраћеницу која значи: „Помоћу живота Исуса носи га жив и здрав.“
– Како да се ту само шлемови нађу и коме су припадали? Питали смо кустоса Музеја.
– Вероватно остаће вечита тајна у којој ковачкој радионици су шлемови израђени и ко их је носио – одговорила је Мирјана Манојловић Маријански. –На тој њиви није откопан гроб и верујем да су оба шлема овде остала плитко закопана после неке борбе и за време бекства, с тим да се њихови власници касније врате.
На украшеном шлему ипак је остао један траг који даје повод за размишљање и нагађање. По оштећењу десне стране шлема види се да је то био ударац оштрим предметом. Читава десна страна чеоног обруча и трака са натписом су оштећени и потпуно су изгубили златни сјај. Мрље плаве боје, које оставља крв оксидирајући на металу, јасно се виде једино на тој страни. На том делу и недостаје ромбоидни камен који стоји у низу каменова и на шлему представља обрву…
Ко зна шта се тада збило и зашто се рањени војсковођа није вратио? Можда је ту и погинуо. Требало је да прође више од 1500 година да његов достојанствени шлем мотиком откопа неписмена сељанка.
Оливер Бранковић
(објављено 13.04.1971.)

Потписи за слике:
1. Ова кацига је изложена у Паризу. Сјајна, златом премазана калота украшена је крупним разнобојним стаклом и полудрагим камењем
2. У сеоском дућану људи су надугачко причали о проклетству које су донели шлемови

Original Article