ИЛУСТРОВАНА ШИРОМ СРБИЈЕ ДЕЛИГРАД ЧУВА УСПОМЕНУ НА ЈУНАКЕ

167

Они су бранили себе и Европу

Средином 1806. године Отоманско царство, под командом Ибрахим–паше, кренуло је у велику офанзиву против устаничке војске. Наша посада се херојски бранила. Пошто је победио Турке код Мишара, Карађорђе је брзо пребацио снаге на фронт код Делиграда, и 4. септембра разбио отоманске снаге, одбацивши их ка Нишу

Текст и фотографије Огњан РАДУЛОВИЋ

Због изненадних радова на мосту, на ауто-путу код Ражња, поприличан је број оних што се ту искључи, па преко њива крене на другу страну ауто-пута, како би се докопали крушевачке стране. Јер, другачије не може. Али, испоставиће се, има то и своју добру страну. У вожњи поред ове саобраћајнице намерник не може а да не примети лепу белу цркву која доминира на узвишењу. Удаљена је тек педесетак метара од друма. А тамо би, бар према томе какав значај ово место има у нашој историји, свако ко туда прође требало да сврати.

Ових дана обележена је 214. годишњица чувеног боја на Делиграду. Како то већ протоколом бива, делегација Министарства одбране и Војске Србије положила је венац на месту шанчева из времена Првог српског устанка. Мало напред је Црква са спомен-костурницом Светог архангела Михаила.

Када се крене са уређеног паркинга, намерника дочекује наткривена дрвена табла на којој је на неколико дасака исписан кратки историјат битке. Заправо, то је кратка прича о чувеном делиградском шанцу. Остаци су и данас видљиви и сачували су аутентичност. Цео шанац је био у облику правоугаоног троугла са побијеним палисадима, четири бастиона за топове и две гвоздене капије. Унутар шанца биле су земунице, за људе и коње, покривене са два реда балвана.

Средином 1806. године, Отоманско царство кренуло је у велику офанзиву против српске устаничке војске. Под командом Ибрахим–паше, око шест хиљада Турака, 16. јуна 1806. године, избило је пред бедеме делиградских положаја, које су бранили устаници под командом Петра Добрњца. Истраживачи наше прошлости веле да је ту Турке сачекало око пет хиљада бораца. Борбе су вођене неколико недеља. Посада се херојски бранила.

О значају ове битке својевремено је за једну локалну телевизију војни историчар др Слободан Бранковић овако говорио: „Делиград је називан и бедемом Европе. У времену, устаничком српском времену, одјекнуло је тада светом да Срби желе да зауставе Турско продирање. Петар Добрњац ушао је у напуштени Алексинац, али отоманска троконтинентална сила није се никако мирила с таквим стањем. А Делиград је постао бедем Европе, јер су у средишту Европе страховали од продора отоманске силе, долином Мораве и даље Подунављем.

Брежуљак је оденут зеленом травом, која због лепог времена још није устукнула пред календаром. Бела црква на тој зеленој подлози још више сјаји. Дан је био такав. Јесење, али јако и јасно сунце као да појачава боје. Белу и зелену. Доле зелени тепих, горе небеско плаветнило.

Лево од улаза у цркву је звоник. Поред улазних врата у Светињу, на белој мермерној табли, исписана је захвалност свима који су помогли да се ово место сачува од заборава и подигне црква. Пре свих, захваљују краљу Александру Карађорђевићу.

Наспрам улаза се беле мермерни стубови иконостаса на којем нема много икона. Десно, у ниши, где је костурница, на плочи пише: „Под овим хладним каменом уснуо је прах ваш сном вечности…”. Изнад гори кандило, десно је икона Богородице са малим Христом у наручју, а на црвеној чоји, којом је прекривена костурница, положена, још свежа, три венца. Донета септембра на обележавање годишњице битке.

Бранили су Срби у том великом Првом српском устанку Делиград и одбранили. Били су јунаци, делије. Па, ваља веровати старини који наиђе и застаде да припомогне намерницима и објасни како је настало име његовог места: „Биле су то делије из нашег места, одатле име Делиград. Делије из града”. Мало вероватно, али прија ушима. А нема збора да су били и јунаци и делије. И добро је да их се Србија сећа.

Original Article