Времеплов „Илустроване“
Другој смени радника хемијске индустрије у Панчеву, било је преостало у суботу, 8. августа још само два и по часа до краја радног времена. Мрак је већ освајао банатска пространства, све сијалице у огромном кругу азотаре биле су упаљене, а лелујави одсјај високих бакљи од самосагоревајућег гаса, осветљавао је празне канцеларије, на којима су, због велике спарине, сви прозори били отворени.
У командној соби новог погона амонијака за таблама са стотинама дугмади којима се аутоматски рукује производњом, седела је ознојена цела екипа. Њих петорица. Четири хемијска техничара и инжењер Бранко Батањски.
Два минута пре 19.30 часова, у погон је ушла техничарка Нада Јовановић да, као и увек у то време, узме узорак амонијака, и однесе на анализу у лабораорију, удаљену око 500 метара од погона. Она је још била на путу између лабораторије и погона, кад су из звучника у командној соби загрмеле уплашене речи машинисте Стојана Драшковића:
– Свима! Свима! Бежите одмах! Амонијак се у великим количинама ослобађа! Бежите, бежите! Чујете ли ме! Бежите!…
Драшковићев глас чули су сви, осим Наде Јовановић. У том тренутку она је управо улазила у лабораторију чудећи се изненадној магли у врелој августовској ноћи. Али ни кад је та магла, прво као растресит, а онда затим као непробојан облак, нагло испунила собу, оштро „уједајући” очи и отужно сладуњаво штипајући грло и плућа, девојка се није уплашила.
Затровених очију, готово не дишући, потрчала је до грмља испред лабораторије дотакла га, дубоко удахнула, мислећи да је већ изван опасне зоне, и у том тренутку, кад су јој се плућа болно напунила отровним гасом, кад је, у магновењу, отворила очи, не могавши да види ништа, осим стравичне белине, чак ни електричне светиљке, које су сигурно морале бити ту, надомак руке – схватила је да се догодило нешто што се у панчевачкој азотари никад до тада није догодило.
Ипак, инстинктом очајника, саплићући се о грмље, падајући и дижући се, после сваких десетак метара, гушећи се превалила је још 300 метара до погона за раздвајање ваздуха, онесвестила се и пала. Није видела људе који су јој ставили на лице гас-маску и однели је до апарата са кисеоником.
За то време, у командној соби погона, водила се очајничка битка за живот. Отровни гас нагло је испунио одају од пода до таванице, пет људи је почело да кашље и кркља, грчевито покушавајући да испруженим рукама напипа отворена врата.
Није било времена за контролу команди, нико никог није видео, а техничар Десимир Јефтић, кога су задужили да у случају опасности по сваку цену „трипује” (искључи) компресоре и угаси „бренере” (високе бакље) покушавао је да то учини. Али, никада неће знати да ли је и успео.
Раде Стешевић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању
