Поратно страдање нишке породице Милојковић Смрна пресуда у сопственој кући

43

Србији никад нису недостајали добри и вредни домаћини, али нису јој недостајали ни људи који су се богатили на рачун тих истих домаћина, и то често у име неких идеала, који ће свима донети неко боље време. Ово је прича о једној српској домаћинској породици, којa je мислилa да ће јој поштен рад донети благостање, како њима тако и другим људима, али авај, увек су ту неки други Срби који ће им „доказати“ да то и није баш тако.

Након Првог светског рата Василије Милојковић, по рођењу Kуршумличанин, по образовању опанчар, почео је да се бави трговином. Куповао је сирове коже, које су у његовој радњи у Нишу, сушене и претваране у опанке, као готов производ. Стечени капитал, опанчарством и трговином, 1925. године уложио је у отварање фабрике кожа „Балкан“.

По повратку сина Миодрага из војске, Василије почиње да се оријентише на производњу гумених опанака. Из тог разлога Василије Милојковић, шаље сина Миодрага, који поседује високо образовање хемијске струке, стечено на факултету у Лиону – Француска, на савлађивање техно­логије гумарства код „I. G. farben industri” u Ludvishaben. Фабрика је почела да ради средином 1937. године.

Од оснивања фабрике гу­ма „Балкан“ Василије руковођење поверава сину Миодрагу. Фабрика гуме за време Другог светског рата није радила, али је неколико десетина њених радника пре­мештено у фабрику кожа „Балкан”, која је наставила са радом и под окупацијом, а под надзором Министарства народне привреде, односно министра др Милорада Недељковића, који је сре­дином јуна 1943. године и обишао фабрику. Радећи, фабрика је истовремено пружала какву-такву економску сигурност радницима и њиховим породицама. Међутим, то није сметало окупаторима да хапсе чланове породице Милојковић и да их држе извесно време у логору као таоце. Краће време, као талац у логору био је и Василије, који је својим животом гарантовао за животе немачких војника, као и да ће фабрика, под управом његовог сина, успешно производити робу потребну за немачку ратну машину.

Након Другог светског рата отпочела је опште позната отимачина имовине од претходних власника и пренос на нове власнике. Пошто се породица Милојковић нашла на страни губитника, иако није ратовала против нових газди, одмах је добила и титулу „народног непријатеља и ратног профитера“, иако је свима било јасно да Василије Милојковић и његов син Миодраг– Миша, нису били никакви криминалци нити ратни профите­ри, већ пре свега домаћини, који су својим радом постали то што јесу.

Пише Стојан Прокоповић

Опширније прочитајте у нашем штампаном издању

Original Article