ПРИЧА ИЗ БОКОКОТОРСКОГ ЗАЛИВА Да фурешти схвате шта је дишпет

290

Предузетништво је подухват ка којему многи теже, али за који нису баш сви спремни. Потребно је прилично храбрости, искуства, амбициозности, као и флексибилности у прилагођавању потребама тржишта. Ипак, они који су спремни и истрајни управо у суочавању и побеђивању мноштва изазова који их очекују, пронаћи ће позамашно задовољство уколико се осмеле да уплове у предузетничке воде. Тај став потврђује и Которанин Јован Рогановић.

Идеја о развитку самосталног бизниса код Донда Јове, како Которани најчешће зову Рогановића, и како је он назвао линију својих производа, родила се спонтано, пре три године, током разговора са друштвом о изумирању локалног говора, те тако и самог идентитета Боке которске. Идеја је првенствено произвела линију мајица са локалним речима и изразима попут: ,,питура” (боја), ,,брушкин” (четка за прање подова), ,,колана” (огрлица), ,,шкудела” (шољица за белу кафу), ,,преша” (журба), а потом и низ столњака, кецеља, ташни и шоља са једнако упечатљивим дизајном. Реализацију овог пројекта помогао је Рогановићев суграђанин из которског насеља Шкаљари, који је, приметивши искрену жељу за очување нематеријалних вредности на материјалан начин, финансијски покрио штампање првих сто мајица.

– Идеја ми је била да то урадим на визуелно препознатљивом одевном предмету, који би био видљив и током куповине. У сваком случају да се не заборави, јер је све више интенција и по земљама Европске уније да се очувају локални језици и дијалекти – прича Дондо Јово. – А и делом из карактеристичног бокељског ,,дишпета“, односно ината. Кад сам пријатељима предочио идеју, сви су са одушевљењем то прихватили, желећи и за себе да имају исто. Околина је одлично прихватила идеју, ширио се списак оних који су желели да имају ово што ја правим.

Осим очувања локалног језика, Дондо Јово служи и као нераскидива спона између људи из различитих крајева чији су погледи на свет ретко подударни. Бокељски изрази својим шармом привлаче пажњу и интерес ,,фурешта“(странаца), и тако их трајно везују за сунцем огрејану Боку которску. Рогановић сматра да се, иако мештани имају склоност да реагују на нетрпељивост према локалном језику једнаком дозом ароганције, локализам се само хумором може приближити људима.Управо онако како стара изрека каже: лепа реч и гвоздена врата отвара.

– Ароганцијом не можемо ништа постићи, већ неким хумором, како ми кажемо ,,шкерцима”. Људима који дођу са стране требало би шармом и духовитошћу приближити наш менталитет и говор. То је начин да те људе заинтересујемо за све што имамо, а што се дубоко разликује од њиховог менталитета. Да они виде да је то драго и симпатично.Тек онда би они то могли прихватити, па и одгајати децу у том духу, јер ако сте арогантно наметљиви то никако не може проћи – закључује Рогановић.

Пише Ана Кликовац

Опширније прочитајте у нашем штампаном издању

Original Article