Како преживети са 9.000 динара месечно? Детињство без игре и радости

44

Сестре Милица (9), Маја (12) и Милена (13) живеле су до пре само два месеца у планинском селу Трстена, на 30 километара од Врања, и уз административну линију са Косовом и Метохијом, где не функционишу чак ни телефонске мреже. Због вукова и великих снежних намета, као и других опасности које вребају на овом дивљем, тешко приступачном и за пешачење напорном терену, отац је морао свакодневно да их води до школе уз пратњу паса чувара.

– Нисам могла више. Нисам могла да гледам како ми се унуке пате свакодневно, прелазећи по 12 километара од куће до школе, и назад. Зими је то тешко и за искусне горштаке, а камоли за три нејаке девојчице. И, шта ћу, како ћу, ‘сиђем’ са овом децом у Власе, да им олакшам – каже њихова бака Видосава.

Њихова нова адреса тако је постало село Власе, где им се налази школа и где сада живе одвојено од оца Горана, мајке Биљане и брата Милорада који има свега годину дана. Њихов нови дом је стара кућица од два собичка без воде и купатила, коју плаћају симболичних 1.500 динара месечно. То је све што су могли да приуште.

– Недостаје нам наш мали брат и волеле бисмо да смо чешће са мамом и татом, али морамо да учимо да се у будућности не бисмо мучиле овако – причају ове прерано сазреле девојчице.

Накривљен плафон, стари сто и комадићи оскудног доручка допуњују потресну слику једног тешког и напаћеног детињства, а речи које су посетиоци из хуманитарне организације „Срби за Србе“, имали прилику да чују од баке Видосаве, све су их погодиле:

– Спремам им да једу од оног што се нађе у кући. Наравно, ако се нађе. Још увек ми се срце цепа када се присетим када су новинари пре неколико година питали Мају шта највише жели, а она им је одговорила: Волела бих бар да имамо за ужину да бисмо јеле– с болном гримасом и сузама изговара бака Видосава.

У овом крају сиромаштво као да је генетска бољка, јер се већ генерације и генерације рађају на веома неприступачном терену, зиме су дуге и јаке, ретко шта од усева успева. Исељавање људи и недостатак посла додатно отежавају ситуацију.

– Прихватам се сваког посла, јер сталног немам. Бавим се пољопривредом и сточарством. Имамо само 9.000 динара дечјег додатка и скромну пензију коју моја мајка прима. И њој значи да буду у Власу због амбуланте, дијабетичар је. Нажалост, супруга ми је такође болесна, па је и то отежавајућа околност. На окупу смо углавном током викенда. Искрено, једва састављамо крај са крајем – укључује се у разговор отац Горан појашњавајући веома комплексну породичну ситуацију.

С.Л.

Опширније прочитајте у нашем штампаном издању

Original Article