Pesnički o pesniku

46

U pesničkoj Božijoj bašti ima raznovrsnog cveća koje na sebi svojstven način živi i oplemenjuje ovaj svet. U tom vrtu postoji specijalna endemska biljka koja samo može da živi na prostorima nezaboravne i svevremene poezije. To je zagonetna, romantična, šaljiva i draga pesma Radomira Mićunovića koja mirisom duše pleni i osvaja prostore poetskog mikrokosmosa.

Lekovita je to i poučna poezija, ali potrebna skoro u svakoj prilici: I kada ti se plače, i kada bi pevati mogao povazda, i kad podetinjiš pa ti sve lepo i dobro.

Ali, najjači utisak u celom trezoru njegovog stvaralaštva ostavlja ljubav.

Sopstvenim postanjem, on je prosto nadaren vrlinom da voli i vrluda između sebe i drugih. Stiče se utisak da, iako duboko posvećen ovoj iskonskoj temi, on ipak izlazi na kraj sa sobom. U suštini, sve vreme, to je borba između obazrivosti, nepredvidivosti i predanosti želji za beg ma koliko urastao u kućni prag.

Igrajući se, često odaje utisak čiste dečije naivnosti iza koje se krije bezbroj mudrih, unapred osmišljenih poteza koji će obezbediti budući trijumf: nad sobom prevashodno kao dokaz mogućnosti privedene do duvara, ali i ostvarenog ponekad samo hira radi.

Mićunović, poput svih koji se iole pesnički osećaju, radoznalo postavlja pitanja. Uglavnom, kao dobar šahista i odgonetač lično učvorenih zagonetki, on zna odgovore. Za rešenja koja ne sagledava jasno, pita se i ukršta pero sa svojom pesmom, ne bi li tu konačno zadovoljno stavio TAČKU.

U pesmi o njoj, on kaže da je to "Kraj rečenice i života". Samim tim ne odvaja reči, upletene u vence pesme od samog življenja. Reč i pesma su njegova svrha i bit nama otkrivena.

Pitajući se "Kako je biti srećan ", ipak proverava iznova ,"Mogu li da računam na zvuke iz hrama ili će me zasuti neprozirna tama?"

"Koliko je prolaznost kod mene prolazna?" …

Mudrošću pesnika ali i logikom inteligentnog poznavaoca životne enigme, uvek je predostrožan, tražeći izlaz i iz nemogućeg ipak oseća: " U sastanku već rastanak slutim."

"Rođenje je smrti predskazanje." – dalekovido predoseća i upozorava.

On voli platonski i u većini pesama kao i u onoj Pesmi nad pesmama, daje slike i damare budućih događaja ostavljenih čitaocu da sluti po sopstvenoj težnji ka lepom. Ta čista ljubav samo nagoveštava eksplozije unutarnjih tihih sagorevanja emocija vezanih za često nemoguće buduće sreće.

Jedina spona između spontanog i odigranog je dodir ruke koja produžuje uzbuđenje budućeg spoja dve ljubavlju opijene duše kad kaže: "ruku mi na rame spusti".

Ili: "Čiju ruku ću držati na kraju puta?"

A o ljubavi mirno poučava i ohrabruje na put ka odabranima: "Voleti i biti voljen, danas je privilegija"…

"A kad sasvim blizu priđem sreći," pokazuje kad često, ustukne obazriv vodeći računa o ravnoteži da bi sve bilo u ravni sa kosmičkom pravdom.

U njegovoj prirodi nije da se predaje niti odustaje. Uglavnom, pamti i gravira filigranskim stihom srca svih koji se odaju njegovoj poeziji, zavisni od lepote i stiha.

U ulozi spasioca, pružio je ruke i izvukao iz senki mnoge nesigurne tek prohodale pesnike koji danas žive u svojim vlastitim senkama – "tuđe im nisu potrebne" kako jednom napisa i za mene.

Nesebičnom pažnjom i ne kritikujući, nežno je gurao u virovite pesničke vode mnoge koji su na brzinu proplivali i dokopali se poverenja u svoje pevanje.

"Bio sam.

Kao da nisam.

A jesam." -reče on, ali isto tako nagovestava:

"Doći ću da šapnem svakoj dobroj duši,

kako ljubav gradi ono što smrt ruši"

– I šta na to reći sem, "Lako je tebi" kako lepo zapeva o njemu Zorica Paunović, a Pero Zubac upire pogled u večnost pa kaže o svome drugu:

"I ono brzo što nebom jezdi
to jaše Mićun na svojoj zvezdi."

Original Article