Историја је била неправедна према Јеврему Обреновићу, сматра историчар Небојша Јовановић (57) који је посветио књигу млађем брату кнеза Милоша како би објединио и пред јавност изнео податке о узбудљивом животу овог човека који није задужио само Шабац и Београд, већ и целу Србију. Јеврем Обреновић (рођен 1790. у Горњој Добрињи, код Пожеге – 1856. умро у селу Манасија, у Румунији) био је војсковођа, управник шабачке области, градоначелник Београда, писмен човек, погледа упереног ка Европи. После шест месеци тамновања, када су га Турци заточили у кулу „Небојша“, изашао је као инвалид несигурног хода. У околини Шапца је изградио прве широке путеве, обновио манастире, а од самог Шапца начинио први, под правим угловима, плански изграђен град у тадашњој Србији.
Тамо је провео осам година на власти, а са преласком у Београд, 1831. најпре се настанио у кући, у данашњој Васиној улици, преко пута Студентског трга. Од ње је направио двор који му је служио док 1935. није изградио сопствени, на ободу тадашњег Београда. Ту је иницирао оснивање Народне библиотеке и Академије наука (тада Српског ученог друштва). Ипак, заједно са другим Обреновићима, морао је да напусти Србију 1842. пред променама које су доносили први устав, скупштина и повратак Карађорђевића у земљу. Наредних шеснаест година провешће у избеглиштву и никада се више жив неће вратити у Србију. И после смрти је задужио Србију: његови унук и праунук, Милан и Александар Обреновић, постаће први краљеви ослобођене Србије.
Писац ове поучне и узбудљиве књиге „Двор господара Јеврема Обреновића“ и сам је одрастао у Лозници, у истом граду у коме је стасала и Јевремова одлучна супруга Томанија Обреновић. У Београду је дипломирао историју, потом радио у школству, музејима, усавршавао се у Немачкој, истраживао у Румунији и Аустрији и – писао. За њим је педесетак радова, збирних и самосталних, неколико уџбеника, један роман, много уметничких слика, а данас је и члан председништва Друштва историчара Србије.
Пише Срђан ЈОКАНОВИЋ
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању
