Пола века узбудљиве новинарске каријере Душан Микља (86) већ деценијама претвара у још узбудљивије романе. Потекао из сиромашне породице (један деда –зидар, други –трговац – обојица погинули у Првом светском рату, отац Драгомир –обућар, мајка Драгица –кројачица), Душан је као једно од првих сећања у животу запамтио немачко бомбардовање Београда, 6. априла 1941. Кратери и раскомадана људска тела било је прво што је угледао када је изашао из склоништа.
Можда је и то била судбина: после завршених студија енглеског језика, запослио се у новинској агенцији Танјуг као преводилац и – правац на немирни Синај у Египту, у оквиру Уједињених нација. Потоњи ратни извештач са афричких фронтова и дописник из светских метропола попут Рима, Најробија, Брисела и Њујорка у новој књизи „Покров таме“ разоткрива крваве послове трговине оружјем идући трагом промена стања на банкарским рачунима широм света, али и страсне и чудне романсе југословенског новинара са шведском… па, мистериозном дамом, која има много занимања.
Роман није само велика интрига на размеђу најсиромашнијег и најбогатијег соја људи, оних који зарађују на оружју и оних који га купују и умиру за њега, већ је и лична историјска читанка исписана руком човека који је био сведок највећих политичких потреса и догађаја двадесетог века. Поуке и подсећања су дати ненаметљиво и савршен су оквир за разумевање како трагедије афричких народа, тако и љубави Хуга и Кристин. Писац-џентлмен, какав је Микља, успева да велику страст, чежњу и жељу двоје људи дочара без иједног књижевног сексуалног помагала без којих данашњи аутори, они што више пишу него што читају, не умеју да опишу ни први сусрет, а камоли пољубац.
Тајна је у васпитању, образовању и – искуству: читаоци су већ могли да уживају у лепоти језика и размишљањима Душана Микље, које је, на различите теме, најчешће везане за своје немире и искуства, представио у делима: „Африканац“, „Хроника настраности“, „Крај пута“, „Гранд централ“, „Лето“, „Крпљење паучине“ и другим.
Од Рима (Италија) преко Лагоса (Нигерија), Киншасе и Бразавила (Конго) до Бамака (Мали), Фритауна (Сијера Леоне), Адис Абебе (Етиопија), Асмаре (Еритреја) или Брижа (Белгија) и Лугана (Швајцарска), пратимо судбину главних јунака Хуга Волфа и Кристин (без презимена) и стрепимо над њом.
Постоји ли разлог зашто сте нови роман „Покров таме“ написали баш сада, пошто сте његовој теми, трговини оружјем, сведочили још пре више од тридесет година?
– Овом темом се бавим од мог првог великог новинарског искушења, од грађанског рата у Нигерији крајем шездесетих у који сам и дословно катапултиран као почетник у новинарству, без довољно знања и занатске вештине. Отпослан сам у ту, мени непознату, афричку земљу, јер никога другог у редакцији није то занимало. Мене јесте из сасвим пробитачних разлога: нисам знао да ли ће ми се пружити друга прилика? Наш потоњи војни министар Првослав Давинић, који је у то време радио у Стокхолмском међународном институту за мир (СИПРИ), замолио ме је да са њима поделим своја запажања о оружју које се допрема у Нигерију. То би био формални почетак мог интересовања за ту тему која ме је пратила у извештавању са многих ратишта.
Пише Срђан ЈОКАНОВИЋ
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању
