АУТОБИОГРАФИЈА ТИНЕ ТАРНЕР Срећа је сваки дан живота

65

Прошла аутобиографска књига Тине Тарнер (81) „Моја љубавна прича“ није још стигла до свих крајева света, откако је објављена пре две године, а нова се управо почетком децембра појавила у продаји, за сада само на енглеском језику. Зове се „Срећа, то си ти: водич за промену твог живота набоље“.

Славна певачица несумњиво зна како да промени живот када он залута у ћорсокак. У књизи је описала свој начин тражења среће и прихватања себе онаквом каква јесте, пут тамнопуте девојчице Ане Ме Булок из места Браунсвил, у америчкој држави Тенеси, до легенде шоу-бизниса која се одрекла каријере и америчког држављанства, зарад мирног живота са седамнаест година млађим мужем Ервином Бахом на обали једног швајцарског језера крај Цириха.

Описује како је будизам извукао из сиромаштва, депресије и очаја и открива све о тешкоћама које су је погађале и због којих је и напустила сцену. Позната је по биткама које је војевала: неке је добијала, неке је губила. У детињству – родитељи су је напустили. У браку – муж је злостављао. Покушај самоубиства (1968) био је, сматрала је некада, једини начин да више нема модрице око очију, поломљене кости, исцепане усне и психичке поремећаје – све оно што јој је на брачном јеловнику свакодневно сервирао муж Ајк Тарнер.

Открила је будизам (1973), развела се (1976) наступала по хотелима да би платила рачуне и преживела, а онда је стигао нови успех, највећи у каријери (1984) са солистичким албумом „Приватна играчица“. Као поручена освета бившем за све патње које јој је приредио и који је у међувремену потонуо на дно. Пре више од десет година (2009) престала је да пева и држи концерте. „Радила сам целог живота и сада волим да гледам друге како раде“, говорила је певачица. „За све постоји време и место. Журку треба напустити пре него што се заврши“.

Бирам оно што могу

Могла је да се посвети мирном животу са мужем Ервином, немачким музичким продуцентом са којим се забављала 27 година пре него што су се венчали 2013. Ипак, серија драма и трагедија пореметила је пензионерске дане певачице: шлог, неколико недеља након свадбе (2013), висок притисак, вртоглавице, тумор црева (2016), отказивање и трансплатација бубрега (2017), смрт старијег сина (2018). Све у последњих пет година.

– Само што бих се запитала да ли је дошао крај мојим мукама, појавила би се нова. Ипак, преживела сам – каже Тина данас. – Имала сам помоћ, али не мислим на успех или новац, мада ми тога није недостајало, већ на мој духовни живот. Он ми је помогао. Срећа не зависи од материјалних ствари које поседујете, јер оне се мењају. Права радост почиње са сазнањем да је срећа то што сте живи. Свако има потенцијал да у себи открије мудрост која води ка доношењу позитивних одлука и правим изборима. Околности у свом животу често не можете да бирате, али можете начин на који реагујете на њих. Дуго свет није био испуњен са толико беса и несигурности као данас, никада толико људи истовремено није било суочено са лошом срећом и зато сам желела да са човечанством поделим искуство, како сам прелазила препреке и излазила из ужасних ситуација као победник. Када сам ја то могла, знам да могу и сви други.

Улазак у Пакао

Мала Ана Ме је током Другог светског рата брала памук и јагоде у пољима свог родног Тенесија и није могла ни да сања да ће се једног дана руковати са британском краљицом. На свет је дошла 26. новембра у мемљивој подрумској просторији без прозора, у локалној болници, јер је то било место предвиђено за порођаје црних жена. Белкиње су децу рађале на другом месту, светлом и чистом, те 1939. године. Дом Ане Ме био је испуњен мржњом и девојчицина мајка Зелма га је коначно напустила заувек када је Ани Ме било једанаест година.

Убрзо је и њен отац Флојд отишао, а бригу о детету преузела је рођака из градића Натбуш која то неће дуго радити: убрзо ће погинути у саобраћајној несрећи. Ана Ме је утеху нашла у музици коју је слушала када би путујући госпел, џез и блуз музичари, пролазили кроз Браунсвил и свирали у цркви или неком ресторану. У једног од музичара, саксофонисту Рејмонда Хила, заљубила се и са њим добила сина Крега.

Имала је тек осамнаест година. Сусрет са другим музичарем био је судбоносан. Био је то Ајк Тарнер. Позвао је да се прикључи његовом оркестру „Краљеви ритма“. Дао јој је своје презиме на венчању, после венчања јој је променио име у Тина и заједно су добили сина Ронија. У њихов калифорнијски дом пристигла су и два сина из Ајковог претходног брака. Свако је усвојио дете оног другог па су тако Тина и Ајк имали четворицу синова.

Певачица открива да је, чим је рекла „да“, посумњала да је крочила у пакао. Венчали су се 1962. у Мексику, а муж је одмах одвео да то прославе у једну јавну кућу у озлоглашеном пограничном граду Тихуани. Тамо је на позорници један импотентни мушкарац покушавао да води љубав са стриптизетом, пред публиком. „Све време сам се осећала бедно и понижено, али нисам имала куд. Нисмо могли да одемо док Ајк не каже да идемо, а он се баш добро забављао“, пише Тина.

Излазак из Пакла

Осим синова и музичких хитова, од Ајка, све више тонулог у алкохол и кокаин, добијала је и батине: „Покушавала сам да не постанем луда тако што сам се прилагођавала његовом лудилу“, пише певачица. Ипак, Ајково злостављање и неверства довели су је до тачке када је пре једног наступа попила педесет таблета за спавање, са жељом да прекрати муке заувек. Музичари су, када су видели да је нема на бини, отишли у гардеробу и нашли је без свести.

Када се у болници пробудила, каже у књизи, била је разочарана у почетку. Касније је решила да промени нешто у животу, али није знала шта, све док јој један члан оркестра није рекао да проба са певањем будистичких бајалица. Помислила је да то раде хипици, али се предомислила када је један од синова донео у кућу плочу са бајалицама и предложио да пева познату мантру јапанског будизма „наму-мјохо-ренге кјо“ („поклоњење Лотосу Савршене Истине“).

– Према веровању, ови стихови чине нас способним да прикупимо сву своју мудрост и њом победимо лоше ствари које нападају наш живот – пише Тина којој муж тада није дозвољавао да излази из куће сама и иде на скупове будиста. Зато је њихов син Рони доводио будисте у кућу. Новостечена духовна снага покренула је Тину да пресече ланце којима је била везана. Отишла је од куће (1976) и затражила развод.

Развод је био тежак, али јој је певање будистичких мантри помогло да прође неповређена кроз тај период. Ајк је слао своје другове да застрашују одбеглу Тину: запалили су аутомобил њене пријатељице код које се склонила и пуцали кроз прозор куће у којој су живеле. Често су спавале на поду или иза ормана, избегавајући да дуже буду поред прозора.

Те будистичке бајалице из 13. века помогле су јој и више деценија касније када се суочила са можданим ударом, тумором и отказивањем бубрега. „Ништа није могло да ме уздрма на дужи рок“, пише ова победница живота. „Све болести сам савладала јачајући свој дух“.

„Већина људи ме доживљава као енергичну особу која је увек у покрету, а заиста сам била таква. Дијализе због отказивања бубрега присилиле су ме, први пут у животу, да сатима седим на једном месту. Тада сам имала времена за размишљање, постављала сам себи питања која сам избегавала током живота. Схватила сам да живот има начина да отров претвори у лек, лоше у добро. Убеђена сам да сам све што ми се догодило преживела са разлогом, а тај разлог је можда и ова књига у којој људима говорим своја искуства како би из њих нешто могли да науче“.

Завела будућег мужа

Успела је тако да утиша и гласове у глави који су јој током детињства и младости говорили да је као жена непривлачна, „да изгледа као мушкарац са ногама пони коња“.

– У Натбушу за мном нико не би окренуо главу, јер су мушкарци волели округле жене, а не грађене као пони, а кад год бих погледала у своје ноге ја сам видела понија. Касније сам искористила то што ми је Бог дао, уз помоћ перика и ружа за усне, али бити секс-симбол никада није био мој циљ! Чак ми се и не свиђа када је на сцени неко превише сексуалан. Више сам се трудила да се допаднем женама, зато што сам знала да ако освојим жене, мушакрци ће доћи за њима.

Касније ће те ноге постати заштитни знак њених постера, концерата и страствене игре на позорницама широм света. Оне ће је довести и до мушкарца њеног живота. Ервина Баха је срела 1985. на аеродрому у Немачкој док је крстарила светом у оквиру турнеје. Одмах је осетила блискост са њим.

– Реченица „љубав на први поглед“ ми никада до тада ништа није значила, али сам осетила неку струју у телу када сам упознала Ервина. Секс ми уопште није био важан, могла сам да живим и без њега, али је у њему постојало нешто што ме је привлачило, једноставно сам хтела да будем блиска са њим. У детињству нисам имала љубав, од мушкараца са којима сам била нисам је имала, цео живот ми је до тада прошао без праве љубави. Требало ми је да осећам да ме Ервин воли и, ако треба да учиним први корак, била сам спремна. Ја сам предложила да водимо љубав.

За Баха се удала тек после готово три деценије 2013. у Цириху, када је већ добила швајцарско држављанство, научила немачки језик и одрекла се америчког пасоша. Ервин је њена сродна душа и у животу и према правилима будизма: на спрату њиховог луксузног дома на обали језера имају празну собу са дрвеним олтаром где свакодневно обоје певају бајалице и медитирају.

Без зазора говори људима да је недавно прославила 81. рођендан управо захваљујући мужу који јој је дао један свој бубрег када је њој био потребан пре неколико година. „Када ми је понудио свој бубрег забринула сам се за њега и пробала сам да га одговорим објашњавајући му ризик који обоје преузимамо тиме, да треба да мисли на своју будућност… а он ми је рекао да је моја будућност његова будућност. Много сам се плашила за њега. На срећу, већ првог дана после операције био је расположен, а неколико месеци касније поново је сео на свој мотор“.

Она данас овако говори о својој мајци: „Напустила ме је када ми је била најпотребнија, мислила је да је мој насилни муж заслужан за успех који смо имали у музици и није хтела да види ране које је остављао на мојој души, опекотине од вреле кафе којом ме је поливао или мој нос који му је служио као врећа за боксовање. Колико сам пута осетила крв како ми клизи низ грло док певам! Једном ми је поломио и вилицу. Тек деценијама касније, када сам постала успешна и без Ајка, схватила је да нешто вредим. О мами сам бринула до краја њеног живота“.

Покушава да схвати

Опрашта и покојном мужу Ајку због насиља које је спроводио над њом и успева да живи са болом који никада неће минути због смрти првог сина Крега. Имао је 59 година и није могао да се носи са својим менталним слабостима, депресијом, усамљеношћу и алкохолизмом који су га довели до самоубиства пре две године:

– Још покушавам да схватим зашто је то урадио. Још га видим као дете од две–три године, које долази да ми седне у крило када се вратим кући са турнеје, али му Ајк наређује да оде у своју собу. Мислим да у свом малом мозгу није могао да нађе речи којима би казао колико му мајка недостаје и можда га је то прогонило до краја живота. Мање од месец дана пре него што је одузео себи живот звао ме је да каже како је коначно срећан, да је преуредио стан, да постоји жена у његовом животу, али током нашег последњег разговора рекао ми је да само жели да чује мој глас и смех, да му ја значим много као подршка, као и моји савети. Мислим да је тиме покушао да ми каже „збогом“, само што ја то нисам схватила. Према будизму, човек одлази са планете и враћа се на њу да живи све док тај живот не буде како треба, срећан. Сигурна сам да ће следећи живот моје бебице бити много лакши. Мислим да је сада на добром месту“.

Неколико ствари које су припадале њеном сину узела је да у својој кући направи мали олтар посвећен њему, а Крегов пепео, по његовој жељи, просула је са палубе брода у океан, надомак обале Калифорније, заједно са једном црвеном ружом.

Тина подсећа читаоце књиге да свако, тек када се суочи са близином смрти, схвата колико је живот кратак. Саветује нам да изађемо из својих (лажно) удобних балона и спустимо гард према другим људима:

„Морамо да се пробудимо како би заједно нашли решење за ствари које трују нашу планету и наше животе, системски расизам и хомофобију, драстичне климатске промене, пандемију вируса, коришћење фосилних горива, нуклеарно оружје, производњу пластичног отпада и много тога још. Моје године и моје здравље захтевају да увек будем близу свог дома, али то није ништа у поређењу са оним како драматично други људи пролазе кроз овај период, они који су изгубили драге особе или све што су поседовали. Могу свима да поручим, из свог искуства: колико год мислите да сте заглављени у вечној зими и да пролеће никада неће доћи, када изаберете наду уместо очајања, наћи ћете мир без обзира шта се око вас догађа. И сигурна сам да је пролеће ту, иза ћошка, као и крај пандемије која нас је научила да више ценимо свакодневни живот“.

Приредио Срђан ЈОКАНОВИЋ

Original Article