Ђенерал Јанковић, октобра
На ивици обронка, крај пута што води према Скопљу, прекривен сивим слојем цементне прашине што увек лебди над Ђенерал-Јанковићем, самује убоги кућерак. То је потлеушица Хилми Суме последња у том крају. Друге куће су давно исеље-не и порушене, сада на том месту ничу нова индустријска постројења. Само још Хилмина зградица као да пркоси моћним машинама, ос-тављена ту над амбисом. Она крије невољу какве су ретке.- Одједном – прича Хилми – у седмој години нагло је посустала. Били смо тог дана заједно на потоку са овцама. Повела се корак-два и пала. Више није могла на ноге. Пла-кала је моја голубица и данима сузе лила. Покушавали смо ја и жена да је усправимо. Бадава, рушила се као покошена. Водили смо је хоџама и врачарама. Па смо после сишли у Ђе-нерал-Јанковић и у амбуланти сазна-ли истину. Рекли су нам да је Зебуша оболела од дистрофије мишића. И да јој лека нема.Као да је оркан протутњао изнад њихових глава, тако су ошамућени и несрећни родитељи примили ту вест о својој голубици. Стајали су неми и беспомоћни неко време пред вра-тима амбуланте. Онда су са малом у наручју кренули горе у планину. Ставили су Зебушу на простирку на поду, а несрећна мајка је неутешно и горко заплакала.Двадесет година је од тада прошло, Зебуша се више никада није помери-ла. Остала је потпуно непокретна све до данашњег дана.
Наставак прочитајте у броју 3187.
