УСПОН И ПАД ВЛАСНИКА „АЛИБАБЕ“ И победник губи све, зар не?

113

Један од најбогатијих људи на свету вероватно није имао времена, а ни талента, да сам напише своју аутобиографију. Посао је препустио свом вишегодишњем сараднику Чену Веју и тако је настала „Ауторизована биографија: Џек Ма“ коју потписују обојица. Доскорашњи власник и директор технолошких џинова „Алибаба“, „Алипеј“ и „Ант Груп“ и најбогатији човек у Кини, чија је приватна имовина процењена на педесет милијарди долара, а вредност послова на више од петсто милијарди, у овој књизи је дао мање детаља из приватног живота, а више лекција о томе како успети у животу. Уколико се успех мери рачуном у банци.

Ипак, његова прича је типичан пример оних који су се са дна уздигли у неслућене висине, упркос препрекама које су стајале између њих и успеха. Он је неугледнe спољашности, о чему је говорила и његова супруга (и додала да он, зато, може много тога што други мушкарци не могу), одрастао је у време трагичне епохе Културне револуције у Кини, није имао породичне везе у врховима власти, није завршио добре школе и основао је интернет компанију у време када интернет није постојао. У Кини!

Рођен је 15. октобра 1964. у приморском граду Хангџоу, у близини Шангаја. Има старијег брата и млађу сестру. У то време Кина је била прилично изолована земља и породица Ма је живела у сиромаштву. Није имао новца за играчке па се играо са – цврчцима! Сакупљао их је и стављао у кутије где би се они борили међусобно. Све их је разликовао по величини, изгледу и звуку који испуштају.

Пошто је амерички председник Никсон посетио Хангџоу 1972. град је постао туристичка мека. Џек је постао опчињен западним светом о коме је мало знао. Читао је књиге Марка Твена и радио све како би научио енглески језик. Са дванаест година је устајао свако јутро у пет сати и бициклом возио четрдесет минута до најближег хотела за странце где је чекао туристе.

Пораз, пораз… идеја!

Нудио им је договор: он њима да бесплатно покаже град, а они њему да истовремено држе часове енглеског језика. По снегу и киши, дечак је чекао госте из света, јутро за јутром, годину за годином. Неки од тих странаца је враголастог дечака, чије право име је било Ма Јун, прекрстио у Џек, ради лакше комуникације. Једног дана упознао је породицу из Аустралије са којом се спријатељио. Позвали су га да их једног дана посети. То ће касније и учинити. Џек је био запањен када је видео колико је тамо виши стандард од онога на који су навикли људи у Кини.

Док је енглески језик убрзано усавршавао, дотле је Џек био јако слаб из математике и природних наука, толико слаб да је два пута пропао приликом покушаја да се упише на главни државни универзитет: први пут је имао само један од 120 поена, а други пут је освојио „чак“ деветнаест бодова! Ипак је успео да упише неку врсту учитељске школе и да 1988. стекне диплому професора енглеског. Много година касније, као угледан гост на Светском економском форуму, признаће да га је амерички универзитет Харвард одбио чак десет пута!

Ни са тражењем посла му није ишло: одбијен је на десетине радних места, укључујући и ланац ресторана брзе хране. Запослио се на универзитету као професор енглеског: волео је тај посао, иако је зарађивао свега дванаест долара месечно.

Пут у амерички град Сијетл, 1995. године, где му је пријатељ први пут показао шта је то интернет, био је одлучујући за Џекову судбину Интуиција му је казала да ће интернет наредних година постати нова светска револуција. Прва реч коју је укуцао на компјутеру свог пријатеља када је ушао на интернет била је „пиво“. Пред њим се појавило на десетине назива овог пића, из целог света, али није било ниједног из Кине. То га је изненадило и решио је да оснује фирму које ће преко интернета продавати кинеску робу.

По повратку у домовину одмах је створио предузеће „Кинеске жуте стране“: сву своју уштеђевину, као и позајмицу од таште, потрошио је на регистровање фирме која се налазила у једној соби на чијем је средишту стајао сто, а на столу баш стари компјутер. Било је троје запослених: Џек, његова жена и колега са студија.

Највећи проблем му је био што у то време није постојао интернет у родном граду. Свако други би одустао од сулуде намере да у земљи без интернета оснује предузеће за трговину преко интернета! Џек Ма је другачији од већине осталих.

„Оног дана када сам се прикључио на интернет, позвао сам пријатеље и неке људе са телевизије у мој стан. Три сата смо чекали да нам се отвори само пола прве странице (јер је веза била толико лоша). У то време смо пили, играли карте, гледали телевизију и чекали да проради интернет. Када се то догодило био сам поносан, доказао сам им да интернет заиста постоји“.

Велике амбиције

Неколицини пријатеља је објаснио могућности интернета и неке од њих убедио да му дозволе да им направи презентацију њихових фирми на интернету.

Тражио им је да му пошаљу информације о њиховим компанијама и пословима које је потом превео на енглески и писмом послао пријатељу у Сијетл. Замолио га је да тамо направи интернет странице за тих неколико кинеских трговаца, да их сними камером, одштампа и поново врати писмом у Кину, где би их Џек показао својим пријатељима. Тек када су то видели, Џекови пријатељи су поверовали да су добро уложили по две и по хиљаде долара, а Џек је схватио да има моћ да убеди људе. „Пре тога су ме три године сви доживљавали као преваранта“, каже Ма.

Већ 1999. Ма је основао „Алибабу“, виртуелну робну кућу, продавницу на интернету у којој продавци могу да изложе своју робу, а купци да је погледају и пазаре:

– Прве седмице било је нас седморо запослених у „Алибаби“. Сами смо неђусобно продавали и куповали сопствену робу како би се некакав промет дешавао у продавници. Друге седмице је већ понеко заиста пожелео да прода нешто преко „Алибабе“ и опет смо ми сами све то купили. Имали смо две собе пуне бескорисних ствари, али смо желели да покажемо људима како то функционише и да је наша идеја добра.

Ма је имао велике амбиције. Једном новинару је у том периоду рекао: „Не желим да будем најбољи само у Кини, већ и број један у свету“! Био је убеђен у успех, па је и снимио себе током једног састанка у свом скромном стану, фебруара 1999, током кога је себи поставио питање: „Како видите будућност Ваше фирме кроз пет или десет година?“ и сам на њега дао одговор: „Наши конкуренти нису у Кини, већ у Силицијумској долини, у Америци. Треба да изађемо на међународну мрежу“.

И покушао је да новац за своје идеје нађе управо код конкуренције, у Силицијумској долини. Говорио је да нема стратегију: „Ако имаш план, изгубићеш, ако немаш план победићеш“. Амерички инвеститори нису најбоље разумели Џеков приступ, али су му признавали харизму и енергију. То је било довољно једном директору фонда „Голдман Сакс“, задуженом за кинеско тржиште да прихвати ризик. Уложио је пет милиона долара у „Алибабу“, октобра 1999. Пример је следила јапанска телефонска компанија „Софтбанк“ са двадесет милиона. Џек је схватио да је успео када су пословни партнери њему почели да плаћају ручкове.

Да је могуће успети само на основу интуиције и мозга отвореног према новим идејама, а без теоријског знања стеченог на факултетима, доказао је поново Џек Ма. „Дипломирани стручњаци из ове области нису корисни, све док не забораве све што су научили, јер школа даје знање, док покретање посла захтева мудрост. До мудрости се стиже кроз искуство, а до знања напорним радом“, каже Ма. „Ја ништа не знам о технологији. Водим највећу технолошку компанију у Кини, можда и на свету, а ништа не знам о компјутерима. Све што знам јесте да пошаљем електронску пошту и да претражујем по интернету“!

Паре га нису промениле

Све време, Ма се трудио да у својим компанијама одржи добро расположење међу запосленима, да сви искрено воле фирму за коју раде. Када је „Алибаба“ први пут пословала позитивно, Ма је сваком запосленом дао боцу новогодишњег силиконског спреја и наредио им да себи дају одушка и забаве се. Канцеларија је била уништена, али сви су били срећни и весели. Када је нешто касније требало да оснује још једну фирму „Таобао“, он и његов тим су извели групни стој на рукама током паузе „како би довели у склад сопствену енергију“!

Касније је америчка компанија „Јаху“ (2005) уложила у „Алибабу“ милијарду долара, и тада је почео вртоглави успон корпорације којој је власник дао име док је једном приликом замишљено седео у неком кафићу у Сан Франциску. У причи „Алибаба и четрдесет разбојника“, из арапске народне епске збирке „Хиљаду и једна ноћ“, тајанствена реч отвара врата иза којих се налази непроцењиво благо. На исти начин ће, тако је размишљао Ма, и његова „Алибаба“ отворити врата малих и средњих кинеских предузећа ка целом свету. Тако и би.

Пре седам година Ма је решио да не буде више и генерални директор своје компаније, а одмах потом њене акције ставио је на берзу јер је проценио да „Алибаба“ није „компанија која има много новца, већ много поверења наших клијената“. А то поверење се мукотрпно стицало. И сада вреди много. Тада је „Алибаба“ срушила све светске рекорде када је на тржиште изашла са почетном јавном понудом својих акција у вредности од 150 милијарди долара! До пре неколико месеци то је била највећа почетна јавна понуда у историји Њујоршке берзе! Већ тада (2014), Џек Ма је постао најбогатији човек у Кини, чија се приватна имовина процењивала на 25 милијарди долара.

Можда још важнији догађај десиће се две године касније, на Дан самаца, кинеске варијанте Дана заљубљених, када се можда и највише троши на поклоне и разне куповине. За само тај један дан, преко „Алибабе“ је продато и купљено робе у вредности од осамнаест милијарди долара. Ма је постао још богатији, али он је веома ретко себи куповао неки луксуз. И даље је наставио да воли оно што је волео као дечак: да чита књиге, пише приче на тему кунг фуа, да игра покер, медитира и вежба борилачку вештину тај-чи. Само једном је (марта 2013), изашао из својих скромних назора и купио себи пословни млазни авион за педесет милиона долара.

Нестанак и тиховање

У књизи сазнајемо да му жена Јинг, учитељица са којом има сина и ћерку, и даље помаже у послу, да бира његову гардеробу, да он сам брзо мисли и да му коса јако брзо расте!? И да никада не припрема своје говоре. И да три одсто зараде увек даје у добротворне сврхе. И…да је имао сусрете са Бараком Обамом, Дејвидом Камероном (британски премијер), звездама шоу-бизниса и спорта попут Никол Кидман и Дејвида Бекама, или са Доналдом Трампом кога је упозорио због баријера које је овај увео за извоз кинеске робе у Америку, речима: „Кад престане трговина, почињу ратови“.

Од првог дана је, објашњава он, знао да у пословном свету има више пораза и неуспеха него победа и успеха: „Мој највећи пораз још нисам искусио, али сигурно хоћу. Искуство ми говори да се тешка времена не могу избећи нити вас неко може заклонити од њих. Сваки предузимач мора да буде способан да се суочи са неуспехом и да се не преда“.

Изгледа да је то време за Џека дошло. Већ дуго је он био прилична реткост у Кини – харизматични предузимач који помера границе и говори оно што мисли, како га је описао „Си Ен Ен“. То му је донело поштовање, али и невоље, бар у његовој домовини. Оне су почеле крајем октобра, када је на економском скупу, у Шангају, Ма критиковао неке потезе кинеских власти у тој области, од политике банака до подршке иновацијама. То се догодило баш када се последња велика корпорација коју је основао „Ант Група“ (преко које људи лако могу до малих зајмова, а притиском на једно дугме могу да улажу мале своте новца у велике послове) спремала за највећи излазак на светске берзе у историји таквог пословања.

Власт је брзо реаговала – излазак на берзе је опозван, али тек пошто су се Ма и његови сарадници појавили на састанку са представницима државе. Штавише, наређена је промена структуре те компаније, а кренуло се и у антимонополску истрагу над „Алибабом“. Од тог шангајског говора Џек Ма није виђен у јавности, што је необично за особу која је увек била у жижи. Неки сматрају да је Ма у својевољном тиховању, а неки мисле да је реч о принудном кућном притвору, док се његова империја растаче и преслаже.

Комунистичка партија Кине је дуго користила Џека као неку своју врсту „меке моћи“, верзију кинеског гламура који је почела да извози у свет где у тој области Американци и Енглези немају премца захваљујући филму, поп музици и језику. Истовремено, помно су пратили све што Џек Ма ради и говори, спремни да реагују уколико помисле да је постао превелики ризик за политичку и економску стабилност и јединство нације. Баш пре оног шангајског скупа на коме је последњи пут виђен Џек Ма, иначе члан Комунистичке партије, КП Кине је објавила упутство за своје чланове које каже да они треба да „науче приватнике и бизнисмене како да свој ум наоружају идеологијом социјализма“.

Ма је требало да се јесенас појави на финалној вечери избора једног шоу-програма у Африци где се бирао најбољи привредник тог континента. Он је осмислио и финансирао тај ријалити. Изостанак је „Алибаба“ правдала „претрпаним распоредом обавеза“. Да се све то није десило прошлог октобра, Џек Ма би данас био једанаести најбогатији човек на свету, са имовином од седамдесет (и кусур) милијарди долара.

Чекамо на хиљаду и другу причу, да видимо шта ће се догодити са „Алибабом“ и кинеском Шехерезадом званом Џек Ма.

Приредио Срђан ЈОКАНОВИЋ

Original Article