НОВА КЊИГА БОРИСА ЂУРИЋА „Јавни наступ – од препелице до предатора“

233

Борис Ђурић (48) је студирао психологију пре него што је дипломирао на Факултету драмских уметности, на Oдсеку за управљaње у култури, позоришту и радију. Годинама је био радијски водитељ, спикер и водитељ, а касније и власник сопствене продуцентске куће са којом је, писао монодраме за радио, стварао телевизијске емисије и документарне филмове. Као представник за јавност стајао је испред уметника, сликара, музичких агенција код нас, и маркетиншких фирми из иностранства. И данас је у свету медија, саветовања и пружања стручних услуга великим компанијама, док истовремено држи веома корисна и посећена предавања и тренинге за оне који желе да владају јавном сценом.

Због чега сте решили да напишете књигу „Јавни наступ“?

– У време дигиталних комуникација, готово сваки наступ је јавни. Књига је намењена онима који треба да се обрате одређеном скупу људи, својим колегама, надређенима, подређенима, непознатим људима. Други део књиге се обраћа свима који би желели професионално да се баве односима с јавношћу, новинарством, водитељством или да буду репортери. Књига обилује примерима из моје праксе и саветима који су корисни свакој особи без обзира на професију. Побољшање начина на који комуницирамо повећава шансу за успех у било чему, тако да је књига намењена свима.

Поднаслов је „од препелице до предатора“: да ли је добро бити једно или друго, или нешто треће, приликом наступа у јавности?

–Књига помаже да од жртве својих страхова постанете суверени владар својих вербализованих мисли и освојите како простор тако и публику.

Можемо ли да очекујемо да у будућности роботи држе презентације и дају објаве у јавности? Они немају трему од масе или неуспеха?

– То је, на жалост, већ садашњост. Кинези су одавно избацили на тржиште виртуелне презентере који читају вести, а на сајму у Дубаију сам видео роботе-презентере тако да то није нека мрачна будућност, већ реалност која само каска на Балкану, и можда у Африци. Недавно сам се баш лепо испричао са вештачком интелигенцијом тражећи одговоре на питања у вези са неком испоруком преко Антлантика. Искрено, нисам одмах приметио да је људски глас синтетизован и да причам са алгоритмом а не са живом особом. Машине немају паралишући страх од јавног наступа, али не треба ни људи да имају те страхове, нарочито ако је важно за професију којом се баве.

Пише Срђан ЈОКАНОВИЋ

Опширније прочитајте у нашем штампаном издању

Original Article