Трафикинг – злочин против човечности Сурово ропство у 21. веку

165

Једна од најмрачнијих тема савременог друштва о којој се нерадо говори, јер се сматра да се то „дешава само другима“, јесте трговина људима. Када се открију појединачни случајеви, као недавна исповест девојке која је била сексуална робиња, јавност се на кратко усталаса, али убрзо све падне у заборав, под утицајем других проблема и афера. Трагом вести да је у првој половини ове године већ идентификована 41 жртва трафикинга, у односу на 39, колико је их укупно регистровано 2019. разговарали смо са Александром Љубојевић, в.д. директорком Центра за заштиту жртава трговине људима, који од 2012. постоји при Министарству за рад, запошљавање, борачка и социјална питања.

– Забрињава чињеница да су жртве трговине људима у Србији углавном домаћи држављани, и да се експлоатишу пре свега овде. За жртву је посебно тешка ситуација то што је свесна да је експлоатисана у својој земљи која не може увек да јој обезбеди потребну помоћ и заштиту. Заблуда је и да су мушкарци ређе жртве овог најсуровијег вида криминала. Ове године смо идентификовали већ њих петнаесторицу. Посебно карактеристична је била 2014. година, када је од 125 жртава било чак 98 мушкараца. Њих трафикери најчешће врбују кроз огласе за посао у иностранству, а када их одведу тамо, одузму им пасош, не плаћају их, не дозвољавају им да се врате кући… Међу тренутно идентификованим мушким жртвама највише је грађевинских радника, а потом дечака који су принуђени на просјачење, или на вршење кривичних дела, или се сексуално експлоатишу. Специфично за мушкарце, поготову грађевинске раднике, је то што им понос не дозвољава да признају да су жртве и да затраже помоћ. Морамо их охрабрити да нам се обрате и покушају да заштите своја права.

Трафикинг је најгрубљи, најсрамнији и најбекрупулознији облик кршења људских права и једно од најтежих кривичних дела против човечности. Трговци „белим робљем“ својим жртвама одузимају свако достојанство, присиљавају их да за њих краду, просе, проституишу се, пружају разне сексуалне услуге, да раде најтеже физичке послове, а све то време боравећи у тотално нехуманим и негигијенским условима, добијајући тек толико хране и воде да могу да преживе и наставе да раде за свог газду.

Пише Сања Лазаревић

Опширније прочитајте у нашем штампаном издању

Original Article