Родни крај се не заборавља

109

ЛУЦЕ, НИСМО БАДАВА ЖИВЕЛИ

Марија Јурић је после 50 година проведених у Америци свом родном селу Крушеву, у Буковици, поклонила 125.000 долара за здравствену станицу и школу

Обровац, јула
Луција Јурић има седамдесет две године. Покрети су јој жустри, има проницљиве очи, воли да се смеје. Уз чашицу комовице зналачки прича старе народне шале, па изгледа бар двадесет година млађа.
У Крушеву, селу изгубљеном у Буковици, брдовитој и безводној кречњачкој пустињи између Обровца и Книна, кроз коју вијуга кањон Зрмање и где се добро осећају једино орлови и поскоци, налазе се две спомен-плоче с њеним именом.
Једна спомен-плоча је на модерној здравственој станици, малој болници у ствари. Друга на исто тако лепој осмогодишњој школи у коју ће кроз два месеца ући први ђаци.
Те две зграде, два споменика необичног родољубља и човекољубља, подигнуте су печалбарским доларима које су у Америци зарадиле неуморне руке Луције Јурић.
Пре неколико дана, у буковичкој пустоши, Луција Јурић је испричала како и зашто се одлучила на тако велики поклон завичају.

– Мој се отац Јосо презивао Богатић. Као дете, слушала сам приче да нам је породица некад давно добила то име, кад је била богата. Ја се сећам само сиромаштва. Свега годину дана сам ишла у школу. Отац је желео да му друго дете буде син, чељаде које може да зарађује, да помаже породици. Оног истог дана кад ми се родила сестра Мара, отац је одлучио да побегне у Нови свет. Био је добар човек, али још једно женско чељаде у кући било је претежак терет за њега. Отишао је преко океана, радио као рудар и копач канала и по неки долар слао кући.
Мара је пошла за оцем пре Првог светског рата, а ја после рата. У Акрону, где и данас живим, запослила сам се у фабрици шешира. Зар да вам причам какав је то посао био за девојку која није знала ни речи енглеског, неписмену готово?

Опширније прочитајте у нашем штампаном издању

Original Article