Neka od najlepših letovališta i plaža na svetu nalaze se upravo u Indoneziji, zemlji koja je od Srbije udaljena 10 hiljada kilometara, i koja su sada, kao i mnoge širom sveta, zatvorena zbog mera Vlade koje je propisala radi sprečavanja širenja epidemije koronavirusa.
Indonezija primenjuje mere "PSBB" (Pembatasan Sosial Berskala Besar), odnosno društvena ograničenja velikih razmera, koja podrazumevaju boravak u stanovima i kućama, fizičko distanciranje, zatvorene škole na svim nivoima, uz prelazak na nastavu putem interneta, zabranu javnih okupljanja, zatvaranje turističkih atrakcija, blokiranje pristupa plažama kao i obustavljanje međugradskog prevoza i međunarodnog avio-saobraćaja. Poslednje uvedena mera je obustavljanje godišnih migracija, koje su inače masovne pred proslavu Bajrama. Shodno tome, kolektivni odmori povodom ovog praznika odloženi su za decembar.
Kragujevčanka Hristina Nikolić Murti, koja od 2002. godine živi u Indoneziji, kaže da za nju i njenu porodicu proglašenje pandemije nije bilo veliko iznenađenje, ali da je svakako postojala nada da neće trajati ovoliko dugo.
"Srećom da nismo ostali bez prihoda, ali je obim posla neuporedivo manji u odnosu na prethodne mesece i prošlu godinu. Radim od kuće, a moj suprug Višnu, lekar, nema taj luksuz. Uglavnom se promenio način na koji ulazi i izlazi iz stana, a i trošimo veliku količinu medicinskog alkohola, maski i dezinfekcionih sredstava", kaže Hristina za RTS.
Hristinina porodica od 11. marta vreme provodi u stanu, a sin Novak (10 godina) od tada ima nastavu putem interneta, svakodnevno prati konferencije, snima video zapise, uči preko istih. Ovakav način školovanja je za roditelje izuzetno naporan, jer podrazumeva i ulogu učitelja u procesu obrazovanja deteta.
"Nije lako uspostaviti održiv sistem rada u kući i privoleti dete, koje nema gde da izbaci nakupljenu energiju, da poštuje raspored. Ovo stanje nas je prilično pogodilo, jer volimo da provodimo vreme zajedno i da putujemo, pa tako svaki školski raspust iskoristimo do maksimuma, posebno zato što živimo u ogromnom gradu iz koga je potrebno pobeći s vremena na vreme. Planirani prolećni odmor odložili smo na neodređeno vreme, a po svemu sudeći i posetu Centralnoj Javi, kao i leto u Srbiji", otkriva Hristina.
Naš drugi sagovornik, Ivan Cerović, rodom iz Paraćina, živi u dvomilionskom gradu Tangerang, na nekih 40 kilometara od Džakarte.
"Moderna tehnologija učinila je da kult porodice iščezne, te ovaj vakum koristim da sinovima prenesem priče koje sam nekada čuo od dedova i baka. Supruga i ja u kupovinu idemo dva puta nedeljno i, imajući u vidu okolnosti, snabdevenost prodavnica je više nego zadovoljavajuća. Slobodno vreme provodimo u igri, što na improvizovanom terenu u kući, što u bašti, gde je stariji sin Georgije (8), uz tatinu pomoć, napravio minijaturni pešadijski poligon. Kada sinovi odu na spavanje, supruga i ja učimo nemački jezik, što nam je i bila davnašnja želja", kaže Ivan Cerović, koji je pre devet godina tamo osnovao turističku agenciju Asvinia Travel Services.
Ističe da je uticaj globalnog izveštavanja o virusu po industriju turizma poguban.
"I da se sa zastrašivanjem prestane, negativni rezultati će biti vidljivi bar do sledećeg leta, a ožiljci verovatno i duže. Strategija višegodišnje specijalizacije u servisiranju diplomatskih misija u Indoneziji se, u ovom teškom period za turizam, pokazala opravdanom. Uspevamo da, uprkos problemima koji vladaju u avio-saobraćaju, obezbedimo dovoljan obim poslovanja, da zadržimo agencijski tim, što je po mom uverenju naš trenutni cilj. Nastavljamo sa promocijom Srbije u sferi sportskog turizma, odlučni da zacrtane planove za ovu, ostvarimo u potpunosti u 2021. godini", kaže Cerović.
Hristina i Ivan planiraju da, uz pomoć ostalih naših sunarodnika u Indoneziji, uskoro osnuju Društvo srpsko-indonežanskog prijateljstva Hrast po ugledu na slično udruženje Nusantara u Beogradu, koje će 17. avgusta, na Dan nezavisnosti Indonezije, proslaviti 17 godina uspešnog rada na produbljivanju prijateljskih veza naših dveju država.
Inače, diplomatski odnosi Srbije (tada delu Jugoslavije) i Indonezije datiraju od 1954. godine, a predsednik Sukarno (prvi predsednik nezavisne Republike Indonezije) i bivši predsednik Jugoslavije Tito bili su jedni od osnivača Pokreta nesvrstanih 1961. godine. Važno je pomenuti i da Republika Indonezija nije priznala pokušaj otcepljenja Kosova i Metohije od Republike Srbije.
"Društvo "Hrast" smo zamislili kao društvo srpsko-indonežanskog prijateljstva koje će se baviti promocijom kulture obe zemlje, posebno Srbije u Indoneziji, kao i povezivanjem organizacija, podsticanjem ekonomske saradnje i sl. Okupljaćemo ljude koji su nekada živeli u Srbiji, ljubitelje balkanske kulture, naše ljude koji žive, rade, ili su živeli u Indoneziji, kao i sve ostale koji žele nešto više da saznaju o srpskoj i indonežanskoj kulturi.
Imamo sličnu viziju kao Nusantara i radujemo se budućoj saradnji s njima, Društvom indonežanskih studenata u Srbiji Keris, kao i sa beogradskim Udruženjem Adligat, koje već ima zavidnu kolekciju knjiga i eksponata iz Indonezije. Cilj nam je da povežemo i zbližimo ljude sličnih interesovanja, sa sličnim iskustvima, da im priuštimo drugačije druženje i približimo našu kulturu, hranu, običaje. Još jedan od ciljeva je povezati dijasporu, omogućiti ljudima da se združe, posebno deci koja odrastaju ovde", kaže Hristina Nikolić Murti.
