Gospodin Aleksandar Đuričić, predsednik Vođstva srpsko-američke konferencije, zahvalio se svim učesnicima ovog sastanka i čestitao Uskršnje praznike. On je naglasio da je ovo "momenat u srpskoj istoriji koji izaziva duboka osećanja. To je momenat kada je Srbija vaskrsla zajedno sa svojim narodom i duhom. Taj duh je inspiracija koja dolazi od srpskih vođa i heroja kao što je bio vožd Karađorđe. Karađorđe se suočio sa nesavladivim teškoćama za vreme Prvog srpskog ustanka protiv Otomanske imperije (1804), ali je on uspeo da prevaziđe sve prepreke u vođenju vaskrsenja srpske države."
Đuričić je takođe istakao da je Vođstvo srpsko-američke konferencije vođeno „istim duhom i velikim ljudima koji su se žrtvovali kao što su bili vožd Karađorđe i njegovi potomci."
Branko Terzić, ađutant Nj.K.V. Prestolonaslednika Aleksandra Karađorđevića od 1976. godine i moderator celokupnog sastanka, upoznao je učesnike sastanka sa biografijom prestolonaslednika Karađorđevića i vodio ceo razgovor sa njim. Ovo su neki delovi intervjua.
Kako Vi i Nj.K.V. Princeza Katarina provodite vreme u karantinu za vreme epidimije korona virusa?
„Hvala puno na pozivu Vođstva srpsko-američke konferencije i želeo bih čestitati svim članovima ove organizacije iz Beograda. Moja supruga i ja smo na imanju i ceo sistem je ovde napravljen da možemo da obavljamo svoje dnevne dužnosti. Dobili smo narudžbe hrane i pomoć i zaštitu policije ukoliko je zatrebamo. Dva puta dnevno idemo u šetnju na našem imanju. Mi smo veoma aktivni, jer je situacija veoma ozbiljna kao svuda drugde u svetu, kao što je i u Americi.
Predsednik Srbije i Vlada su uveli mere i mi se pridržavamo tih mera. Zahvalni smo herojima pre svega doktorima, medicinskim sestrama i celokupnom medicinskom osoblju u bolnicama. Oni rade odličan posao spašavajući ljudske živote. Moja žena je aktivna u pribavljanju opreme i ima puno zahteva za pomoć. Ona je dobila telefonski poziv od srpske klinike da im je potrebno 30 kompjutera i 20 štampača. To je značajno…"
Vođstvo srpske-američke konferencije je sačinjeno od mladih poslovnih Srba u Americi. Kakvo iskustvo nosite u karijeri poslovnog čoveka koje bi bilo značajno da čuju mladi poslovni ljudi?
„Imao sam raznolik život. Kada sam odslužio armiju, moj prvi posao su bile reklame u Rio de Ženeiru u Brazilu. Nakon toga sam radio u Londonu i Njujorku…Zatim, promenili smo karijere i radili u osiguranju u Čikagu gde sam proveo pet godina. To je bio način korišćenja nove tehnologije za svrhu posla – osnovni program u to vreme. Radio sam za zdravstvena i druga udruženja koja su se bavila osiguranjem. Tehnologija je bila veoma korisna, ali danas je ta tehnologija zaostala. Kada sam napustio Čikago, otišao sam u Vašington, pa u London gde sam radio u finansijama i drugim delatnostima. U svim ovim poslovima u Brazilu, Londonu, Njujorku, Vašingtonu i drugde upoznao sam izvanredne ljude koje jedva možete zamisliti. Kasnije sam imao zadovoljstvo da upoznam Bila Gejtsa. Mi smo bili njegovi gosti u Sietlu. Bilo je fascinantno razgovarati sa ovim gospodinom. Mi se divimo njemu i njegovoj supruzi na humanitarnom radu. Nikada neću zaboraviti kada je moja supruga učila kako se koristi kompjuter. Ona je rekla Gejtsu: „Izvinite, ja ne znam šta je miš za kompjuter." Mi održavamo ovo prijateljstvo. U Beogradu imamo izuzetne ljude koji dolaze da nas posete…Imamo dve palate…Mi ih koristimo za promociju Srbije, humanitarne događaje i slično."
Da li sada sedite u kancelariji kralja Aleksandra?
„Da, ovo je bila kancelarije kralja Aleksandra. On je živeo u centru, ali je voleo da živi van grada pa je sagradio ovu palatu. On je kupio ovu zemlju na najvišem brdu. Ova palata je zaista veličanstvena. Predstavlja srpski i ruski stil u arhitekturi. Jedan od arhitekata je bio Krasnov koji je bio poznat arhitekta u Rusiji. Imamo veliku kolekciju knjiga i biblioteku. Imali smo 50,000 knjiga pre Drugog svetskog rata. Većina knjiga je nestalo ili su ukradene. Ali ova kancelarija još uvek ima izuzetne knjige, neverovatne rečnike, enciklopedije i umetnička dela."
U Vašoj poslovnoj karijeri i kao prvi građanin Srbije upoznali ste mnoge svetske vođe. Da li nam možete nešto o tome reći?
„Veoma je važno imati prijateljstva. Možete se ne slagati sa nekim što govori, ali imati prijateljstva je nešto što okreće svet. Bez poznanstva nema budućnosti. Ja strogo preporučujem da ljudi prave prijateljstva i kontakte i da ih održavaju. Kada dođe do festivala ili rođendana, pošaljite im čestitke i održavajte kontakte. Imao sam privilegiju da upoznam predsednike Ujedinjenih nacija i posetim ih. Neverovatan razgovor sam imao sa njima. Predsednik De Kler je bio fascinantan prijatelj. Bilo smo na njegova dva rođendana kada je proslavljao 70 i 80 godina života. Imali smo zadovoljstvo upoznati Nelsona Mendelu i imali smo odličan razgovor sa njim. Divio sam mu se. On je bio veliki vođa. Možete puno da naučite kada idete na ove rođendane i diskutujete šta se njima dogodilo. Naravno, tada pitaju Vas šta se Vama dogodilo. To je neobična priča. Imao sam samo dve godine kada se za mene sve srušilo. Postao sam neprijatelj komunističke federacije Jugoslavije. To mora da je bilo teško postići. Ne tako davno i to je konačno završeno. Sada radim na restituciji i postavljanju stvari na svoje mesto što je velik posao."
Nijedno Vaše imanje nije vraćeno Vama niti Vašoj familiji. Tokom 1930-tih godina bio je detaljan inventar koji posedi pripadaju Vama i Vašoj familiji, a koji državi Srbiji. Na osnovu tog dokumenta, imovina bi trebala biti vraćena Vama. Da li sam u pravu?"
„Trebalo bi biti vraćeno jer je ovo povreda ljudskih prava. Kralj Aleksandar je kupio posed zahvaljujući investicijama u tri rudnika zlata i akcijama u Americi, npr. u američkim železnicima i slično. Sve što je kupio je došlo iz privatnih prihoda. Mi to možemo dokazati. Gde ja sada sedim je Kraljevska palata na koju je kralj Aleksandar plaćao porez. Normalno je, plaćate porez ako je to privatno vlasništvo. To je priznato u sudskom sporu, ali nikada nije primenjeno od stane vlasti da vrate veliki broj dotičnih imanja ne samo u Srbiji, već i u drugim republikama bivše Jugoslavije, posebno u Crnoj Gori, Sloveniji i nekoliko poseda u Hrvatskoj. Glavne države sa posedima su Srbija, Crna gora i Slovenija. Ništa nije vraćeno. Jedina stvar što je meni bila vraćena je kada sam bio u vojsci u Nemačkoj. Patrolirajući na istočno nemačkoj granici, upoznao sam graničnog policajca koji me je pozvao na kafu. Njegov otac je došao do kafeterije sa torbom. On mi je rekao: "Ja Vam se moram izviniti i želeo bih ovo da Vam vratim. Ovo je knjiga koju sam našao u palati Vašeg oca." To je bila jedina stvar koja mi je vraćena."
Imate veliki broj fondacija sa različitim svrhama. Možete li nam reći nešto o Vašoj fondaciji za obrazovanje, stipendijama koje nudite i pisanju rezimea?
„Moja fondacija je veoma dobra. Svako godine pozovemo 600 srednjoškolaca iz Srbije i Republike Srpske. Ovi mladi ljudi i devojke su najbolji učenici koji dolaze sa svojim roditeljima i starateljima u palatu. U jednom trenutku smo imali 1,800 gostiju. Mi cenimo njihov školski rad i postignuća dajući im diplome, knjige i upoznajući ih sa nastavkom obrazovanja. Naš plan je da oni nastave školovanje na univerzitetima. Ponosni smo da imamo američkog sponzora En-Ci-Ar kompaniju koji su aktivni u Beogradu gde grade svoju Glavnu kancelariju. Kompanija En-Ci-Ar je bila sponzor u poslednje tri godine i nadamo se da će nastaviti. Takođe, pomažemo učenicima da nauče pisati rezimee i kako da razgovaraju na intervjuima. Nudimo stipendije. Jedna od neverovatnih stipendija je sa Notingentskog univerziteta u Velikoj Britaniji. Dobili smo 30 stipendija i svi studenti su se vratili nazad u Srbiju. Imamo i stipendije iz Amerike, Švajcarske i Francuske."
Rekli ste da članovi Vođstva srpske-američke konferencije treba da razgovaraju sa ljudima različitih političkih ili verskih pogleda. Vi ste to radili. Da li nam možete reći nešto o tome?
„Da, to je važno jer je Srbija multietnička i multiverska zemlja. Nije bilo etničkog čišćenja u Srbiji u poređenju sa komšijama. Poštujemo sve građane bez obzira na njihova verska ili politička uverenja. Radimo zajedno na promociji Srbije. Nismo ovde da se svađamo, već da gradimo prijateljstva i pravimo prijatelje od naših komšija. Komšije nam trebaju da im prodajemo robu. Bez komšija ne možemo ništa da prodajemo. Bili bi pustinjaci usred Pacifika. Srbija je deo Evrope. Srbija ima intenciju da bude deo Evropske unije. Tražimo otvoren um sada. Trebamo prijatelje napolju. Bez prijatelja napolju, mi nikada nećemo moći da prodajemo našu robu. Ovi prijatelji su važni za napredak Srbije. Oni su investitori i oni koji otvaraju nova radna mesta u Srbiji. Mi nismo ostvo usred Pacifika. Mi smo ovde da zaposlimo svet."
Imanje na kojem živite se koristi za potrebe snimanja filmova i serija. Da li se to sada češće radi?
„Otvoreni smo za snimanje filmova i serija. Radimo na serijama o kralju Aleksandru i kralju Petru Prvom. Otvoreni smo za filmske radnike i oni to vole. Brinemo se o njima i oni se vraćaju. Radićemo više filmova u budućnosti. Zbog epidemije korona virusa, morali smo odložiti. Kada epidemija prođe, počećemo ponovo. To pomaže našem budžetu radi stalnih opravki. Ovo je velik posed i imamo stalne opravke. Ovim snimanjima filmova nadopunjujemo državni budžet. Svako je dobro došao da snima filmove ovde."
Da li nam možete više reći o imanju na Oplencu, koji predstavlja kraljevski mauzolej Vaše porodice?
„Ponosan sam na Oplenac. To je fondacija kralja Petra Prvog. On je sve to postavio. Glavna ideja je bila da se sagradi crkva i mauzolej za porodicu. Kralj Aleksandar je nastavio ovaj projekat, ali za vreme diktature ovaj objekat nije korišćen sve do revolucije u Beogradu 2000. godine. Imali smo državnu sahranu mog oca. Ponosan sam bio na Vladu Srbije sa kojom sam blisko sarađivao, sa predsednikom Tomislavom Nikolićem, premijerom Ivicom Dačićem i drugim članovima Vlade u to vreme, na vraćanju posmrtnih ostataka moje porodice. Oni su pripremili svaku moguću pomoć i oko državne sahrane. Oplenac je kao Arlington groblje u Americi. Moj otac je želeo da bude sahranjen u Libertvilu. Ali, kada je Srbija postala demokratska država u najboljem smislu, ništa me više nije sprečavalo da donesem posmrtne ostatke moje porodice nazad u Srbiju i da imamo državnu sahranu na Oplencu. Mnogi zvaničnici iz sveta i cela srpska Vlada je prisustvovala događaju."
Kada je Vaš otac umro, Jugoslavija je bila komunistička zemlja. Nije bilo dozvoljeno da se Vaš otac sahrani na Oplencu. Jedini izbor je bio da se sahrani u Engleskoj ili Čikagu. Verujem da on nije želeo da se sahrani u Engleskoj.
„Morao sam imati 19 ili 20 godina kada je on govorio o Oplencu i koliko ga je voleo. On je rekao: „Ako mi se nešto dogodi, ja bih želeo da odem na Oplenac." To nikada neću zaboraviti. Srbija je bila njegova želja, a ne Arlington. To je savršeno normalno. Posetio sam ga u Los Anđelesu 1970. godine i on je bio u komi. Bio sam uplašen što će se dogoditi kasnije. Otišao sam da posetim kraljicu kako bih sahranio mog oca pored njegove majke kraljice Marije koju je on voleo. Kraljica Marija je sahranjena ispred mauzoleja kraljice Viktorije, prabake Evrope. Kraljica je rekla da ja to mogu napraviti, ali da ću imati poteškoća. Ta godina, 1970. je bila veoma potresna za srpsku dijasporu. Bio je tragičan raskol u Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Imali smo familije odvojene jedne od drugih ili međusobno posvađane. To je bila velika tragedija. Mnogo puta je novac bio potrošen na odbranu nekih strana u sporu i čak su dolazili do Vrhovnog suda Amerike. Nadam se da se ti dani više nikada neće ponoviti. Mislim da smo srećni danas da priznajemo našeg patrijarha kao glavnog u našoj crkvi. Sada je ta strašna situacija završena između crkve u dijaspori i u otadžbini. Patrijarh Pavle je postao faktor koji je objedinio crkvu i to nastavlja Patrijarh Irinej. Oni dani su prošli. Crkva je potpuno slobodna ovde i država dosta podržava crkvu."
Kakav je Vaš odnos sa kraljicom Elizabetom, Vašom kumom, u poslednjih pedeset godina?
„Uvek sam održavao vezu sa svojom kumom. Ona je bila veoma dobra za mene. Kada smo u Londonu, pokušavamo da je vidimo. Imamo obroke sa njom. Prisustvovali smo svim kraljevskim događajima kao što su jubileji, sahrane i svadbe. Ona je velika državnica i mnogo smo naučili od nje. Bilo je teških vremena, a posebno za vreme kriminalnog bombardovanja Srbije. Na žalost, Velika Britanija je učestvovala u ovom činu što je mnoge naše ljude povredilo. Ali, naše prijateljstvo je uvek prisutno i biće zauvek."
Kraljica Elizabeta je prisustvovala proslavi Vašeg pedesetog rođendana u Londonskom hotelu gde ste rođeni. Kakva je bila uloga Vinstona Čerčila u pripremi Vašeg rođenja?
„Bilo je neobično da se neko rodi u hotelu. Moj otac je došao do Vinstona Čerčila. Čerčil je rekao svom sekretaru za unutrašnje poslove Velike Britanije da u vreme mog rođenja hotel treba da postane jugoslovenska teritorija. Rođen sam u jednom malom delu jugoslovenske teritorije. Mnogo godina kasnije u februaru 2001. godine, ministar unutrašnjih poslova Jugoslavije je došao u London i vratio nam je državljanstvo nazad u istom hotelu. To je bila veoma dirljiva ceremonija. Tako je ceo krug zatvoren."
Hotelska soba je postala jednaka posedu ambasade. Posed ambasade pripada zemlji koju predstavlja. Da li je time ambasada bila proširena?
„To je samo bio čin rođenja. To je sve. Postoji plaketa tamo i informacija u istorijatu hotela. Svaki put kada odemo tamo, oni nas veoma rado primaju. Jedino što nam sada ispostave račun."
Kada govorimo o Britanskoj kraljevskoj porodici možemo reći da ste Vi vršnjak princa Čarlsa, Velškog princa, i pohađali ste istu školu.
„Princ Čarls je tri godine mlađi od mene, ali smo bili u isto vreme u Gordonstoun školi zajedno. Prisustvovao sam u obe ceremonije njegovog venčanja. Mi održavamo blisko prijateljstvo. On je došao da nas poseti u Beogradu i veoma je uživao. Dobro smo poznavali princezu Dajanu. Poznajemo princezu Kromvel i bliski smo sa njom. Održavamo kontakt jedni sa drugima kada smo u Londonu. Nastojimo da vidimo jedni druge. On je veoma dobar prijatelj i pomaže humanitarnu organizaciju moje supruge. To je veoma ljubazno i velikodušno od njega."
Da li nam možete reći nešto o Vašim prvim danima u palati u Beogradu?
„Bilo je veoma emotivno. Moja supruga mi je rekla da sam bio uplakan. Sedeo sam na stolici na kojoj su moj otac i deda sedeli. Moja supruga je pitala: "U kojoj palati ćemo živeti?" Moj otac je govorio da je najvažnija Kraljevska palata. Kada smo došli, dali su nam ključ i rekli doviđenja. Nismo mogli da pronađemo stvari. Nismo imali nekoga ko bi nam pomogao. Telefonske linije nisu radile. Koristili smo mobilne telefone. Mobilni telefoni nisu radili jer su zidovi palate bili debeli. Konačno smo krenuli da rešavamo stvari. Otkrili smo umetnost, istoriju knjiga, biblioteku, porcelane, posuđe, noževe i viljuške. Otkrili smo neverovatne stvari. Sada smo bolje organizovani i otvoreni smo za javnost."
Sećam se da ste mi rekli da niste mogli pronaći kuhinju u palati. Možete li nam reći o tome nešto?
„Da, nismo mogli pronaći adekvatnu kuhinju. Pronašli smo jedno mesto u kojoj je bio štednjak. Ali, prostorija je bila veoma mala i neobična. Pored te prostorije je bila velika soba za ručavanje i ona nije mogla biti kuhinja. Otkrili smo tunel između Kraljevske palate i poslednje zgrade na imanju udaljenu oko stotinu metara. U toj zgradi je bila prava kuhinja sa štednjakom, frižiderom, pekarom i svim što možete da zamislite da jedna kuhinja treba da ima. Shvatili smo da je ova kuhinja snabdevala Kraljevsku palatu. Kralj nije voleo miris kuvanja i zato je kuhinja bila udaljena od Kraljevske palate. Iznad kuhinje su dve spavaće sobe koje smo preuredili da budu kancelarije. To je još uvek kancelarija B. Imamo kancelariju A u palati. Renovirali smo kuhinju u palati na prvom spratu. Potpuno smo samostalni."
Prisustvovali ste obeležavanju godišnjice Helijard misije prošle godine. Da li nam možete reći nešto o tome?
„Helijard misija je bila oslobodilačka misija. Ova misija je urađena zajedno sa Amerikom i saveznicima kako bi spasili američke pilote…Saveznički piloti su bili oslobođeni od strane generala Draže Mihailovića i njegovih trupa. Ti ljudi su bili heroji. To nije bilo priznato. Amerika i Zapad su više vremena potrošili praveći prijateljstvo sa komunističkim diktatorima nego priznavajući napor starih saveznika. Moj otac je postao saveznik i bio je gost predsednika Ruzvelta tokom Drugog svetskog rata. Predsednik je bio dobar za njega. Na žalost predsednik Vinston Čerčil je doneo odluku da odbaci mog oca. Predsednik Ruzvelt se nije slagao sa tim, ali je kasnije prihvatio tu odluku. Jedan službenik koji je bio ataše u američkoj ambasadi je izneo na svetlost dana šta se dogodili sa oslobodilačkom misijom. Obojica nas [Nj.K.V. Prestolonaslednik Aleksandar i Branko Terzić] smo bili na obeležavanju ovog događaja. Drago mi je što mogu reći da je američka Vlada učestvovala u ovom događaju. Srpska Vlada je takođe učestvovala. Američki ambasador je došao na događaj. Drago mi je što su obe strane priznale ovu istorijsku misiju."
Puno ste putovali svetom. Koje Vam je omiljeno mesto van omiljenog Beograda?
„Srbije je moje omiljeno mesto. Crna gora je takođe moje omiljeno mesto. Imali smo zadovoljstvo da idemo u Sloveniju. Bivši predsednik Slovenije se brinuo o nama. On je bio veoma tužan da nam imanja nisu vraćena. On će pokušati sa njegovom partijom da obori taj akt. Proveli smo nedelju dana u Sloveniji i to je lepa zemlja. Upoznali smo hrvatskog predsednika Mesića i on je organizovao za nas da vidimo Hrvatsku. Videli smo poznatu dalmatinsku obalu. Tamo smo upoznali prijatelje na jahti. Nismo posetili Makedoniju još uvek i zato sam tužan. Često idemo na Kosovo da vidimo naše ljude. Svake godine za Vidovdan idemo tamo. Svi su dobri prema nama. Moja supruga je pomogla naše ljude tamo. Pomogli smo enklave koje su velika tragedija. Imamo veoma lepo mesto u Grčkoj koje je samo jedan i po sat avionom udaljeno od Atine. Tamo idemo na odmor. Ostrva su predivna. Takođe, idemo u Evropu na mnoge događaje da posetimo rođake kraljevskih porodica u Švedskoj, Danskoj, Norveškoj, Belgiji i Španiji. Održavamo prijateljstvo i kontakte."
Da li nam možete reći koliko je važno održavati odnose sa američkim Kongresom, Senatom i administracijom, za članove mlade organizacije Vođstva srpsko-američke konferencije?
„Vođstvo srpsko-američke konferencije je velika organizacija. Mislim da će dobro raditi sa Kapitol hilom u uspostavljanju kontakata. Važno je da se prave prijateljstva na svim stranama ne samo za njih, već i za Srbiju. Molitveni doručak je veliki događaj da se pronađu prijatelji ne samo za amerikance, već i za strance. Gosti dolaze iz 80 ili 90 zemalja. To su predsednici, premijeri, parlamentarci i drugi. Moja supruga i ja smo puno naučili jer smo gosti ovog dođaja svake godine. Prijateljstvo je jako i oni dolaze da nas posete u Srbiju. Od vitalnog interesa je održavati kontakte, dok političke razlike treba ostaviti po strani. Molitveni doručak organizuju dve partije: demokrate i republikanci. Oni rade zajedno veoma dobro. Prijateljstvo je jako…Važno je da se održava prijateljstvo sa obe partije. Kada izbori dođu, kao što će biti u novembru 2020. godine, ne ulažete na jednog konja, već na mnoge. Ako uložite samo na jednog, možete završiti trku bez konja. Važno je da srpske organizacije postanu prijateljske u odnosima sa njima i ulažu u više konja…"
Nakon pandemije, da li planirate da promenite Vaš pristup ili fokus na biznis ili medicinu? Kako vidite Vaš lični život nakon ove krize?
„Učeći lekciju od ovog korona virusa, mi moramo da obnovimo ekonomiju što je slučaj i u drugim zemljama. To je dramatično, ali ljudski životi su važni. Važno je da oni koji su u delikatnim godinama budu zaštićeni. Dolazak više investitora ovde…Predsednik, premijerka i srpska Vlada slede savete doktora i uzimaju to veoma ozbiljno. Mnogi životi su spašeni. Hvala im veoma mnogo. Postoje neki koji kritikuju ove mere, ali ja skidam kapu predsedniku što je bio hrabar i sačuvao javnost. Velika većina priznaje to. Postoje ljudi koji se ponašaju neodgovorno. Na primer, kao oni koji idu na plažu na obalama Floride ili ljudi koji idu u parkove bez maski. Mi moramo sačuvati živote. Zahvalni smo ljudima koji su nam pomogli, npr. SAD i Evropskoj uniji, takođe Kini i Rusiji. Sve ove zemlje su nam pomogle i poslale opremu…"
