Чандигар је најпознатији нови град у Индији, настао раних 60. година прошлог века, који је Би-Би-Си назвао „најсавршенијим градом” у свету. Но, те зиме 2015, у плану наше посете је био други нови град, Гандинагар, који се не може похвалити традицијом, али има чувени Акшардам храм, један од највећих у земљи, и обиље зеленила
Пише Борислав Коркоделовић
Гандинагар, административни центар најзападније индијске савезне државе Гуџарат, често називају најзеленијом престоницом у Индији. Ова варош, која заузима више од 57 квадратних километара, и за индијске прилике има „тек” 200.000 становника, брзо постаје пожељна дестинација за улагање у некретнине. Док је оближње привредно и културно средиште Гуџарата, вишемилионски Ахмедабад пренасељен, Гандинагар је дом управних и административних грађевина савезне државе, као најпознатијих образовних институција.
Овај нови град је подигнут средином 60. година прошлог века у зеленом појасу, као још једно планско урбано насеље у Индији. Пројектовао га је главни архитекта X. К. Мевада, школован на америчком Универзитету “Корнел“, уз асистента Пракаша М. Аптеа. Мевада и Апте су током 50. година радили под надзором легендарног швајцарско-француског архитекте Ле Корбизијеа ,на Пројекту Чандигар, који је у Индији био први плански подигнут град.
Гандинагар је подељен на 30 сектора, који су правоугаоног облика. Сваки сектор има површину од око једног километра квадратног и у њему су стамбени блокови, комунални центар, школе, игралишта, паркови и тржнице. Нарочито се брине о зеленилу.
Улице Гандинагара се секу на сваки километар. Кружни токови умањују брзину саобраћаја на свакој раскрсници. Улице су означене цифрама од 1 до 7, од севера ка југу, а оне које их секу од истока ка западу, словима гуџарати алфабета. За кретање по секторима доступне су ауторикше (моторна возила на три точка) и зелени аутобуси јавног превоза.
Идеја је била да у Гандинагару буду Владине канцеларије, из којих би се управљало Гуџаратом, једном од развијенијих индијских савезних држава. Стога је ово у почетку био град бирократа. Сада ту цвета туризам, лако се путује у непуних 30 километара удаљени Ахмадабад.
Нови велики инфраструктурни пројекти владе Гуџарата привлаче у Гандинагар људе из те читаве савезне државе од преко 60 милиона житеља, али и читаве Индије. Становништво, у коме доминирају хиндуи, разнолико је: мешавина професионалаца, службеника Владе, студената колеџа. Гандинагар тако постаје културно и економско чвориште, са мноштвом иностраних инвестиција, мултилатералних компанија и бизниса.
Истина, у култури старој више хиљада година, град тек полувековног постојања не може да се похвали туристичким атракцијама. Но, Гандинагар је ипак чувен због Акшардам храма, једног од највећих у Индији. Сваминарајан Акшардам је, у ствари, велики комплекс храмова социјалне, духовне и културне хинди организације БАПС, чији су корени у ведама, прастарим текстовима знања.
Комплекс је изграђен у близини највеће гуџаратанске реке Сабармати, у част животу и учењу утемељитеља БАПС-а Багвана Сваминарајана (1781–1830).
У комплекс храма није могуће ући са фото-апаратом или мобилним телефоном. Сваки посетилац бива детаљно проверен током проласка кроз низ металних ограда и све осетљиве ствари оставља у претинцу, у гардероби.
Приликом куповине улазнице заподенуо сам разговор са продавцима који су такође припадници секте БАПС. Млађи и старији нису чули за Србију. Када сам поменуо некадашњу Југославију, старији човек је значајно казао: „О, имали сте председника (подсетио сам га да се звао Тито) који је био велики пријатељ са нашим државницима тог доба, Нехруом и Индиром Ганди.“
Унутра у комплексу, осетите мир, склад и угодност које шире савршено уређене зелене површине на 23 јутра, и усхићеност пред раскошним храмом у средини. За његову изградњу је утрошено 6.000 метричких тона ружичастог камена пешчара, висок је скоро 33 метра, широк 40, и дуг преко 73 метра. У њему је 97 резбарених стубова, 220 камених греда и 264 скулптуре.
У складу са ведистичким архитектонским принципима, нигде нису употребљени челик и гвожђе. Уз храм је пет изложбених хала у којима аудио-визуелне представе говоре о различитим темама из хиндуизма. Све то окружују Сахађананд Ван, мешавина баште за размишљање и дечјег парка, те врт лековитог биља, језеро и водопад.
Мирног поподнева, 24. септембра 2002, двојица до зуба наоружаних терориста прескочили су ограду мандира и унутра почели насумице да пуцају и бацају ручне бомбе на породице које су уживале у башти. Погинуло је 29 мушкараца, жена и деце. Терористи су убијени после целоноћног окршаја са командосима Националне безбедносне гарде, послатим из Делхија. Командос и полицајац су, такође, погинули, рањено је 70 људи.
Помирљив одговор челника БАПС-а на инцидент, један индијски бригадни генерал укључен у операцију назвао је „Акшарданским одговором”. –То је модел који треба следити како би мир и хармонија били очувани у друштву– оценио је генерал. Данашњим посетиоцима храма је пак јасно откуда строге безбедносне мере на уласку.
Већ сама припрема за приземљење на аеродром у Ахмедабаду, прилика је за прво упознавање са још једним поносом Гандинагар – Међународним финансијским технолошким средиштем (Тек-сити) Гуџарата, скраћено ГИФТ. ГИФТ је први „паметан град” од њих 100, колико их је планирано широм Индије. ГИФТ је, заправо, пословно-стамбена четврт у настајању са предвиђених 110 вишеспратница.
Основна намена ГИФТ-а је да обезбеди квалитетну инфраструктуру: струју, воду, гас, расхладу, путеве, интернет – како би финансијске и технолошке компаније могле тамо да се преселе из – Мумбаја, Бангалора, Гургаона и других градова, у којима је инфраструктура неподесна или прескупа. Имаће посебну економску зону, међународни образовни део, интегрисано градско подручје, простор за забаву, хотеле, конференцијски центар, међународни технолошки парк, јединице индијских паркова софтверске технологије, тржне центре… Биће ту и 25.000 „паметних станова”, у оквиру „ексклузивне и безбедне зоне” са идеалном равнотежом рада и живљења запослених.
Уопште, ГИФТ у Гандинагару би требало да буде модел урбане будућности у Индији.
Антрфиле
Наш архитекта – идејни творац Нове Калкуте
За нас би посебно интересантна могла бити Нова Калкута или Слано језеро, сателитски град источног мегаполиса садашње Колкаке. Аутор концепта о изградњи стамбеног насеља у некада мочварном делу источних подручја Калкуте је Добривоје Тошковић, 93-годишњи доктор урбане архитектуре, из Београда. Др Тошковић је деценијама радио у КМГ „ТРУДБЕНИК“ и у предузећу за водне путеве „Иван Милутиновић“ у ондашњој Југославији и иностранству. Тошковић је у рад, који је на међународном конкурсу за Мастер план Нове Калкуте, у априлу 1964. усвојен као најбољи, преточио свој сан о удахњивању новог живота у источни део велеграда. По томе Тошковића и данас памте у Индији.
