Деми Мур о себи За љубав мужа, волела сам жену

104

Глумица, рођена на исти дан када и „Илустрована Политика“ (11. новембра, само четири године касније), недавно је објавила своју аутобиографију. У њој искрено говори о хаотичном детињству, љубавима, смртима, разводима, лечењима, успонима и падовима који су је пратили док је постајала прва девојка у САД која је била на обуци за специјалне војне јединице и најплаћенија жена у Холивуду

Приредио Срђан ЈОКАНОВИЋ

После деценија током којих смо пратили њену каријеру, њене љубави и бракове, њене успехе и неуспехе, холивудска звезда се нада да ће је публика гледати другачијим очима након читања прве аутобиографске књиге „Окренуто наопачке“.

Није да и до сада нисмо волели Деми Мур (58) у филмовима попут „Духа“, „Неколико добрих људи“, „Непристојна понуда“, „Слово срама“ или „Поротник“, који су је довели на позицију једне од највећих звезда осамдесетих и деведесетих година прошлог века. Волели смо је и као заносну и секси враголанку која нам се смеши са насловних страна, некад са мало, а некад са нимало одеће на себи.

Волели смо и њену храброст да буде супруга (глумца Бруса Вилиса) и мајка троје деце у исто време када је била на врху популарности и када је постала прва холивудска глумица која је добијала исти хонорар као и мушки колега А класе (12 милиона долара по улози у то време). Била је и прва позната жена која се у поодмаклој трудноћи нага снимала за новине. Вероватно је и једна од ретких холивудских дива која је од првог (Брус Вилис) и другог мужа (Ештон Кучер) начинила пријатеље и од њих свих скупа породицу, са два оца својим трима ћеркама.

У овом веку, Деми се ретко појављивала на филму, много више у трач рубрикама: други брак се распао, ћерке су одрасле и све су мање слушале маму и тату, а она сама је потпуно потонула у свет дроге и мистицизма, због чега се њена породица готово распала.

Бунар пун стида

„Уколико у себи имате бунар пун стида, отворених траума и нерешених проблема, нема тог новца, успеха или славе који би га испунили и затворили“, пише глумица у својој књизи сећања којом је, додаје, желела да је публика види онаквом каква јесте, без шминке, дотеривања или сакривања иза других. Писање књиге био је само део дугог процеса у који је кренула како би поново „открила себе“: „Морала сам да разумем због чега ја то радим, јер ме је сопствени успех у глуми већ остављао равнодушном. Ова књига је за мене више буђење из сна него повратак пред јавност“.

У њој глумица пише о томе како је њено одрастање било условљено сталним селидбама, од Пенсилваније и Охаја до Вашингтона и Новог Мексика, пре него што се породица скрасила у Јужној Калифорнији. За то време помагала је оцу Денију у његовим напорима да спречи њену мајку Вирџинију да изврши самоубиство, што је она често покушавала. Тек када су јој се родитељи растали, девојчица је сазнала да Дени није њен биолошки отац. Игром судбине, две године касније, он је извршио самоубиство!

Пише и о томе како је била силована када је имала 15 година, како је годину дана касније напустила мајку и дом да би живела са дечком, а са осамнаест се удала за музичара Фредија Мура. Сама је, признаје Деми у књизи, крива што се брак брзо распао јер је варала мужа. Са мајком, која је била алкохоличарка и преступник-пироман (волела је да подмеће пожаре) прекинула је све односе када је побегла из центра за рехабилитацију, у коме јој је Деми платила лечење.

У међувремену је њена каријера доживела узлет. Секси комедије и мелодраме „За све је крив Рио“ и „О прошлој ноћи“ из осамдесетих и данас се радо гледају. У њима је Деми често била голишава и данас не жали за тим: „Када сам била млада, сматрала сам да ми је дужност да будем на услузи редитељима и њиховим жељама. Да нисам пристајала да дајем све од себе, не би ме волели. Моја цена је била директно везана за моје тело“. Да би тело изгледало савршено, без вишка килограма, Деми је била под сталним стресом, а то је одвело на пут зависности од алкохола и кокаина.

Глад за кокаином

„Моја глад за кокаином средином осамдесетих прерасла је у зависност, па иако никада себе не бих назвала зависником, ја сам то постала“. Писала је о краткотрајним љубавним везама са глумцима њене генерације као што су Роб Лоу или Џон Крајер, као и о необичној прослави 23. рођендана у облакодеру Доналда Трампа, на коју је дошао и уметник Енди Ворхол.

Након најављене па одјављене удаје за глумца Емилиа Естевеза, Деми се удала за Бруса Вилиса, тада једну од највећих звезда холивудских акционих филмова (серијала „Умри мушки“, поред осталих). Пише о томе како га је упознала 1987. на премијери филма „Под заседом“, где је играла са несуђеним мужем Естевезом (са којим је остала пријатељ).

„Имала сам утисак да је Брус будала“, пише Деми, додајући да се током вечери њено мишљење мењало. „Био је прави џентлмен, на неки свој начин“. Дала му је свој број телефона и кренула колима кући, под месечином која је обасјавала ауто-пут. „Онда ми се учинило да ме, усред ноћи, на пустом друму, неко дозива. У суседној траци сам угледала лимузину са отвореним кровом у којој су се Брус и његови пријатељи шегачили и узвикивали моје име“.

У року од четири месеца су се венчали и почетком деведесетих добили три ћерке којима су дали необична имена: Румер, Скаут и Талула Бел. И у послу је, у једном тренутку, надмашила све своје колегинице по заради, и Џулију Робертс и Шерон Стоун.

Ипак, нешто није било како треба. Вилис је био потпуно равнодушан према њеној каријери, чак је сматрао да је глума превише одвлачи од породичних обавеза. И медији су били убеђени да пред собом имају сувише амбициозну жену, којој никад није доста новца и славе, посебно пошто је за улогу у филму „Стриптиз“ тражила (и добила) 12,5 милиона долара!

Данас Деми сматра да је била жртвени јарац у мушком свету шоу-бизниса, који није могао да се помири са чињеницом да једна успешна жена зарађује колико и њен успешни муж. „Не смета ми уколико је то нешто променило у нашем свету“, каже Деми. „Мислим да јесте, и не кажем да сам ја за то заслужна, ја сам само била оруђе помоћу кога су жене постале свесније свог положаја. Очигледно да посао нисмо завршиле, јер се и данас боримо за равноправност“.

Улазак у љубавни троугао

Пад у каријери, од кога се до данас није опоравила, за Деми је почео након што се нису испунила њена велика очекивања у вези са филмом „Џи Ај Џејн“ (1997). То је био акциони спектакл, у режији славног Ридлија Скота, и за потребе једне од главних улога Деми је недеље провела на војној обуци и тренинзима покушавајући да постане прва жена у САД која је завршила курс предвиђен за специјалне снаге америчке ратне морнарице. Ипак, када је стигао у биоскопе, побунили су се ратни ветерани против произвољности аутора, а критика је исекла филм. У биоскопима је пропао.

– Нису ми дозволили да победим у тој игри – пише Деми. –За малу девојчицу у мени, то је била трагедија.

И то, као и развод од Бруса Вилиса (2000), па затим прерана смрт њене мајке, утицали су да се Деми повуче из шоу-бизниса и посвети одгајању ћерки. Са бившим мужем је остала у добрим односима, зарад деце. И данас су често заједно: на представљање Демине књиге дошао је са садашњом супругом Емом Хеминг.

Након развода, Мурова је повремено радила као продуцент, а још ређе глумила – епизоде. Била је у раним четрдесетим и питала се да ли је она Холивуду и даље потребна. Не говори са горчином о тим дилемама.

Искрено пише како је у то време (2003), почела да се забавља са 15 година млађим глумцем Ештоном Кучером, и да је „почела да се осећа млађом него што се осећала у својим двадесетим“. Поново је затруднела, али је у шестом месецу изгубила дете. Било је женско. Планирали су да јој дају име Чаплин Реј. Поново је почела да пије и криви себе за побачај. Са Ештоном се венчала 2005. и обоје су били упорни са вештачком оплодњом надајући се да би поново могла да затрудни. Тешко – све више је пила и, након једне операције зуба, користила аналгетике са дејством опијата. Истовремено, чинила је све да удовољи младом мужу и његовим жељама.

Када јој је једном приликом рекао како машта да води љубав са две жене истовремено, глумица му је испунила и ту жељу: „Желела сам да му докажем колико савремена и забавна могу да будем“. Због њега је почела поново и да пије.

„Сећам се да ми је једном рекао да није сигуран да алкохолизам заиста постоји, већ да је све ствар умерености. Пожелела сам да ја будем та умерена девојка, која може да попије мало вина за вечером или једну чашу текиле на журци. Мислила сам да и Ештон то жели“. Схватала је да јој током борбе против зависности он није пружао никакву утеху. „Имала сам осећај да је љут на мене зато што имам проблеме и не осећам се добро“.

Немам шта да изгубим

А онда је сазнала да је муж вара и да то нема везе са љубавним троуглом на који је сама пристала. „Сада ми се чини да је све што је радио било у циљу да се наш брак оконча и, на обострану жалост, то се и догодило“.

Растали су се, али ту није био крај њеног пада. Док је са ћерком Румер била на некој журци, где је узела синтетичке дроге, доживела је мождани удар, на срећу, без последица. Већ у лошим односима са друге две ћерке, и Румер се придружила сестрама у својеврсном бојкоту мајке. Још тада је планирала да напише књигу о односу мајке и ћерки, али није имала снаге.

„Била сам без посла. Била сам без љубави“, пише Деми, којој се здравље толико урушавало да чак није могла да се концетрише на читање књиге или гледања телевизије. Аутоимуне болести су је нападале. „Нешто се дешавало са мном, моји органи су се полако гасили“.

Почела је да саставља делиће свог живота. Најпре у једном центру за одвикавање од алкохола и радећи са докторима за интегративну медицину. Временом се поново зближила са ћеркама и пре неколико година постала одлучна да напише своја сећања. Није имала дилему о томе да ли ће искрена исповест утицати на њену каријеру: „Али, ја у овом тренутку немам шта да изгубим, не постоји позиција коју треба да чувам!“

Осећала је да има право да са читаоцима подели свој приватни живот који укључује и бракове са познатим мужевима, уколико се те приче тичу и ње лично. „Надам се да никога од њих нисам направила зликовцима, а себе жртвом“, каже глумица. „Не кривим било кога за било шта у мом животу. То је губљење енергије“.

Свакој од ћерки Деми је дала рукопис и право да измене шта год пожеле, али ниједна од њих то право није искористила. Скаут је чак рекла да јој је драго што је њена мајка опет добила жељу за животом и да је сазнала о мајци неке ствари које је у њиховом дому раније само овлаш помињала. „Нас три смо одрастале доживљавајући наше родитеље као непобедиве богове са Олимпа и тек касније смо схватиле колико су они обични људи“.

Данас је глумица сасвим трезна, са ћеркама Румер и Скаут је похађала једногодишњи курс духовне психологије – давно је напустила кабала учење које је својевремено изазвало доста контроверзе у медијима. Поново почиње да глуми и добила је главну улогу у филму „Корпоративне животиње“. Припрема као продуцент и један филм само за себе.

Каже да књигу није писала како би зарадила новац, јер „за то постоје бољи начини“. На самом крају пише:

„Моја прича не припада ни таблоидима, ни мојој мами, ни мушкарцима за које сам била удата, нити људима који су волели или мрзели моје филмове, не припада чак ни мојој деци. Моја прича је само моја, ја сам једина која је све време у њој и ја сам одлучила да скупим храброст и испричам је свима, на свој начин“!

Original Article