Плаћам воду, скупљам кишницу

98

Српске језичке нелогичности

Пише Горан хаџи-Боричић,
професор српског језика и књижевности

Нaродна пословица каже: кога змија уједе, тај се и гуштера плаши; ко се (куваним млеком) опече, тај и у (хладан) јогурт дува… Сасвим је сигурно да има још различитих облика/варијанти којима се исказује ова велика мудрост. Кога су једном опоменули да се не каже ја би него ја бих, тај данас говори ми биХсмо… волели да говоримо правилно, на пример. Кога су на време упозорили да се не каже фала него хвала, тај се поправио и више се не пита шта му Хвали… А кога су ономад последњи пут упозорили да се не каже задњи пут, тај излази из аутобуса искључиво на “друга и остала врата“.

Непосредан повод за оваква размишљања је објава у возилима београдског јавног превозника, која изгледа баш као да ју је састављао неко кога су мнооого опомињали. Навешћемо само неке њене делове (у загради је дато како би требало да изгледају):

– Путници који имају било који симптом респираторне инфекције морају одустати од вожње возилима ЈППП (Путници који имају било који показатељ дисајних сметњи, морају одустати од вожње возилима Јавног предузећа за превоз путника)

– Улазак путника у возило је на прва врата, по принципу “један по један“ (Путници могу/треба да уђу у возило искључиво на предња врата, и то један по један);

– Излазак путника је на друга и остала врата (Молимо да за излаз користите средња и задња врата);

– Обавезно је валидирање возне исправе при сваком уласку у возило (При сваком уласку у возило, обавезно оверите своју карту).

Колико путника, свакога дана, прочита овај напис? Често и по неколико пута, нехотице, немајући другог садржаја који би им привукао пажњу. И колико њих, обузето властитом муком, несвесно усваја овакав начин изражавања – неприродан, бирократски и изнад свега нетачан? Састављач тог текста је у једну објавицу од педесетак речи турио све стране речи и реченичне конструкције за које зна! Никада није научио када се каже предњи и задњи, а када први и последњи, па се одлучио за неко треће решење. Тако су, ономад, једни родитељи упорно покушавали своје дете да науче да каже “р, као ручак“, а не ј, односно “јучак“. Када му је досадило, малишан их је погледао у очи и одлучно одрезао: – Јело! Шта рећи?

. . . . .

Опширније прочитајте у нашем штампаном издању

Original Article