Ковачи, деда и унук

96

Ковачи каквих више нема

Ковачки занат је један од оних који изумиру, али Живан Унић (68) из Стопање, код Трстеника, још увек томе одолева и наставља традицију свог деде и прадеде од којих је научио све тајне овог некада веома цењеног посла.

–Ја сам по струци металостругар, а радим као ковач цео свој живот, скоро пола века. Овај посао сам почео да радим са једанаест година, а свему ме научио деда, који се, такође, звао Живан. Нажалост, данас је све мање ковача, готово да их и нема више. Својевремено сам поткивао по десетак коња на дан, све четири ноге, а сада толико не буде ни за шест месеци, па некад ни за целу годину – прича Живан.

Каже нам још да одавде, од Трстеника, па до Чачка нема више ниједног ковача, односно поткивача коња. Има по селима оних који то сами раде за своје потребе, али то нису ковачи, каже нам Живан и додаје да многи „терају коње босе“, јер не раде са њима, па их користе можда само за неку краћу вожњу у запрези.

Живан потковице израђује сам, некада их је размењивао са колегама из других крајева Србије, како сам каже „сналазио“ се, поготову у јеку сезоне када није успевао све да постигне, да их направи и поткује.

Вредни ковач често окива секире, мотике, лопате, поправља поломљене виле, ашове и оштри косе. За загревање метала користи свој ћумур, а када затаји стари мех, онда је ту усисивач и опет све буде како треба.

Од свог заната је лепо живео, одшколовао своја два сина. Људи се често пута чуде како Живан барата мацолом од осам килограма, како у својим годинама има снаге и кондиције, а нама открива да је тајна у техници, доброј вољи и жељи за радом и усавршавањем.

У ковачкој радњи, на једној страни црни алати, старински мехови, али уз додатни велики електрични фен, велики револвер-струг, стар четрдесет година, па велика преса ручне хидраулике, коју је Живан сам конструисао и направио, за исправљање искривљених алата, раоника, плугова и друге механизације. На другој – дипломе и разна признања и сведочанства о вишевековној ковачкој традицији породице Унић.

Текст и фотографије: Стефан Унић

Опширније прочитајте у нашем штампаном издању

Original Article