Канцер дојке: стрес као окидач за болест

20

Са стопом оболевања од око 73 особе на 100.000 становника, Србија се налази у средњем ризику, односно на 20. месту међу 40 земаља, али је истовремено по стопи смртности од ове болести, на неславном другом месту у Европи. Зашто је то тако и који је кључ за смањење броја умрлих пацијенткиња, питали смо професора др Лазара Поповића са Института за онкологију Војводине

Недавно је, сада већ традиционални Новосадски онколошки конгрес, који се одржава једанаесту годину заредом, организован у новим условима светске пандемије корона вирусом, као онлајн конгрес, на коме је учествовао велики број предавача из чак десет земаља Европе. Од 2009. године до данас, Нови Сад је посетило више од 60 еминентних француских стручњака из области онкологије као и преко 140 страних предавача из региона, Европе и Сједињених Америчких Држава, наравно и велики број водећих српских онколога. На овом конгресу се говорило о карциному плућа, меланому, раку јајника, гастроинтестиналним туморима, а посебна пажња посвећена је борби против рака дојке.

Организацију конгреса је последњих година преузео тим млађих лекара са Института за онкологију Војводине на челу са проф. др Лазаром Поповићем са којим смо разговарали о оболевању од карцинома дојке у Србији и о лошим статистичким подацима по наше жене, али и о њиховом лошем одзиву на систематске скрининге, што је један од главних криваца за висок степен смртности. Са стопом оболевања од 73,5 особа на 100.000 становника, Србија се налази у средњем ризику, односно на 20. месту међу 40 земаља, али је истовремено по стопи умирања на неславном другом месту у Европи.

Зашто је то тако и који је кључ за смањење броја умрлих пацијенткиња од различитих типова карцинома дојке?

– Истина је да је Србија у европском просеку по броју оболевања и у врху по броју умрлих пацијенткиња од рака дојке у односу на број становника. Два су основна разлога: недостатак системског скринига жена у животној доби 50-69 у свим општинама у Србији, чињеница да је одазив у оним местима где постоји скрининг често мањи од 30 одсто и недовољна доступност иновативних лекова. Наравно, одговор на други део питања се сам намеће, међутим увођење скринига није једноставна ствар. Потребна су огромна средства за квалитетне мамографе, потребан је одређен број радиолога који само гледају скрининг мамографије, потребна је едукација, контрола и тако даље. Увођење иновативних терапија је са друге стране веома скупо, али ако су неки лекови, који још нама нису доступни, већ сад о трошку фонда у рецимо Босни и Херцеговини и Албанији, мислим да би надлежни о том податку требало да поведу рачуна и што пре уведу иновативну терапију и за наше болеснице. Такође, веома је значајна улога државе у што већој либерализацији и доступности клиничких студија у нашим највећим онколошким центрима.

Опширније прочитајте у нашем штампаном издању.

Original Article