Први контакт Срба и Јермена збио се почетком 13. столећа, када је Свети Сава посетио киликијску Јерменију. Задивљен њиховим градитељским умећем позвао их је у своју земљу, а у светињи Витовница о томе постоји сведочанство
На десној обали реке Витовнице, на месту где почиње мирније да тече после изласка из клисуре Скоп, на невеликој заравни, самује манастир Витовница. Јесте да је тек десетак километара удаљен од пута који од Петровца на Млави води ка Жагубици, али није много посећен. Народ би рекао „није науспут”. Јер, када се дође до њега, даље могу само планинари.
Црква од камена, неко би рекао „мало другачијег изгледа”, а тек који метар даље од зидова светиње диже се окомита стена. На њој су делови зидина, неколико капелица, једна мала пећина у којој су се подвизали монаси.
Живописан је ово крај. Прелеп део источне Србије. Манастир Витовница је тек једна од бројих светиња. Па још има и својих тајни. Једна је натпис у камену. Реч је о камену узиданом у северни зид дограђеног дела цркве на којем је двојезични текст, старословенски и јерменски.
Осим што су дуго покушавали да дознају ко је ктитор ове светиње, друге по старини у Браничевском округу, стручњаци су дуго покушавали да дознају откуд Јермени, откуд овај камен, и шта на њему пише.
Све је потекло од Светог Саве. Обилазећи хришћанске земље Сава је 1218. године посетио и киликијску Јерменију. Био је задивљен много чиме, а посебно њиховим црквеним градитељством. Велики визионар пожелео је да ови врсни мајстори оставе трага и у његовој земљи. И они су одмах дошли. Један број стручњака каже да је то што су ови мајсори урадили овде оставило трага у нашем црквеном градитељству, пре свега мислећи на Моравску школу градитељства.
Једини писани траг о присуству Јермена је ова камена плоча. И ту су стручњаци били подељени. Једни су заступали становиште да је камена плоча донета са неке суседне светиње и овде уграђена, други да је ово нека врста ктиторског текста. У тексту се говори о Цркви Светих апостола Петра и Јакова, коју је 1218. године подигао Владо, син Бабугов.
Пише О. РАДУЛОВИЋ
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању
