Sreda, 22. april, 8 sati je ujutru, a meni bi uskoro trebalo da počne onlajn-nastava u srednjoj školi u kojoj predajem. Da li će mi čas početi na vreme, lutrija je iz više razloga. Jedan, važniji od svih su deca, jer imam jednog dečaka od 6 godina koji još uvek ide u vrtić, i jednog od 7 koji ide u drugi razred osnovne škole.
Mnogi vrtići širom Norveške su od ponedeljka dobili zeleno svetlo od Vlade da otvore svoja vrata i za decu roditelja koji ne rade u "kritičnim" delatnostima, ali nisu bili u obavezi da to učine odmah. Opštinama i gradskim opštinama je država dala klizne datume i odrešene ruke pri donošenju odluke kada će ponovo primiti svu decu.
Naš vrtić se otvara danas, u sredu, 22. aprila. Vrtići će biti otvoreni u zavisnosti od prostora, broja zaposlenih kao i pronalaženja adekvatne zamene zdravstveno ugroženih zaposlenih, koji po preporukama lekara ne bi smeli da dolaze na posao. Za dobru organizaciju je, naravno, potrebno vreme.
Nas su u više navrata kontaktirali iz vrtića i anketirali nas, između ostalog, o potrebama naše porodice. Vrtići će najverovatnije imati skraćeno radno vreme, deca će biti u malim grupama od po petoro, više će prati ruke, većinu vremena će provoditi napolju, hrana koju će deca jesti biće isključivo užina koju su doneli od kuće, a biće im ograničen i pristup nekim igračkama. Ovo su samo neke od najvažnijih mera. Mi, roditelji, kada čujemo ovakav spisak predostrožnosti, a u mogućnosti smo da predlažemo i utičemo na rešenja, ne možemo, naravno, osećati ništa drugo do beskrajnu zahvalnost, jer stičemo utisak da su deca u rukama nekoga ko zaista brine o najvažnijim stvarima u ovome trenutku.
Drugi sin sasvim sigurno kreće u školu sledeće nedelje. U đačke klupe se vraćaju najmlađi učenici, od prvog do četvrtog razreda. Biće interesantno videti kakve mere sprečavanja širenja zaraze mogu same škole da uvedu, jer je broj dece po zaposlenom mnogo veća nego u vrtiću, a male grupe od petoro se i tu spominju kao jedno od rešenja. Suprug i ja ne bijemo glavu mnogo oko toga, već gledamo da svakog dana uradimo ono što je neodložno a tiče se posla, i odložimo ono što se odložiti može.
Internet nam je kod kuće odličan. Suprug se bavi informatikom, a ja radim u školi koja ima odlična rešenja za digitalnu nastavnu – što bi značilo da mi naš posao možemo, manje-više, da obavljamo bez problema preko interneta. Naravno, nije sve idealno, jer se moramo posvetiti deci koja traže pažnju, treba im spremiti obroke i pomoći oko domaćeg koji stariji sin dobija preko interneta i radi preko iPed-a koji je dobio u školi, a on sa svojih 7 godina nije samostalan, a i nije naučio da rad na domaćem ne znači uključivanje igrica ili Jutjuba. Jednom rečju, nije sve savršeno u našem „digitalnom raju".
Suprug i ja raspravljamo i o tome da li da preuzmemo aplikaciju koju je lansiralo norveško Ministarstvo zdravlja, „Stop zarazi" (Smittestopp), koje ima za cilj da prati korisnike i njihovo kretanje, kao i ko ima virus, te da ih obaveštava da li su bili u kontaktu sa zaraženima – što naravno pokreće niz etičkih dilema.
Do sada je aplikacija preuzeta više od 750.000 puta što govori da je poverenje Norvežana u državne institucije jako visoko. Kad se setim koliko su nas puta iz vrtića zvali da nas pitaju za naše mišljenje i potrebe, to poverenje mi je potpuno jasno i naginjem ka tome da ga i sama ukažem norveškoj državi preuzimanjem i aktiviranjem aplikacije.
Toliko poverenja nekome može, ipak, zvučati paradoksalno kada se uzme u obzir da su svi norveški stručnjaci u zdravstvu sve vreme otvoreno govorili koliko malo znaju o virusu, a tom stavu se na mnogo načina priklonila i Vlada.
Ipak, sve vreme su činjeni konkretni i argumentovani napori da se donesu odluke koje su za dobrobit svih. Ova aplikacija je samo jedan od rezultata, od kojih je najveći, ipak, da je stopa širenja zaraze u Norveškoj trenutno izuzeno niska.
Napori su, čini se, urodili plodom. Stručnost se ovde ogleda i u tome da se prizna kad nešto ne znaš i potražiš odgovore uz pomoć iz različitih struka, i naravno, samih korisnika, to jest nas, "običnog" sveta.
Posao preko interneta štedi vreme
Volela bih da mogu da se, kao naš prijatelj iz Fredrikstada na krajnjem istoku Norveške, potpuno „izolujem od izolacije". Dejan Krunić, direktor razvoja jedne ozbiljne IT kompanije iz Osla, Adera, takođe ima dvoje dece, starije i samostalnije od naše, i suprugu, Danijelu Krunić, koja radi kao medicinski tehničar. Dejan je pre epidemije koronavirusa putovao sat i po do posla u jednom smeru, a sada je toga pošteđen, što ga čini izuzetno zadovoljnim.
„Zbog Kovida-19 su nam svima mogućnosti na neki način ograničene, ali opet mi, kao firma, koja radi s tehnologijama, vidimo da je u stvari sad mnogo bitnije upravo to što tehnologija konačno može da se koristi na pravi način, da možeš da sediš bilo gde i da radiš. Međutim, problem može opet da nastane, jer naše mušterije ne koriste tehnologije na isti način kao mi, jednostavno im nije svakodnevnica da koriste komunikacione kanale koje mi koristimo.
Situacija je kod nas takva da su svi ljudi iz kancelarije poslati na 60% prinudnog odmora. Međutim moj radni dan je manje više isti kao i pre, jer radim i kao tehnički direktor na nekim većim projektima i imam timove u Češkoj, Poljskoj i Norveškoj. Ne moram da trošim 3 sata dnevno u prevozu. Koristim tehnologiju maksimalno koliko mogu, kod kuće imam malo bolju opremu, pa mi je sada čak bolje.
U Norveškoj je brz internet, što je velika prednost, a i to što se tehnologija koristi na svim mogućim nivoima. Izazov je organizovati sastanke sa klijentima gde je potrebno da budu fizički prisutni. Preduzeća dobijaju i konkretnu pomoć od norveške države. Takođe, što se tiče socijalnog sistema i njihovih odluka, sve ide iznanađujuće brzo", kaže Dejan.
Bez bake je teže
Moja prijatljica, Tina Milošević, upravo je stigla iz noćne smene. Tina i njen suprug su medicinsko osoblje i rade u 3 smene. Imaju dvoje dece od 6 i 1 godine. Tina je na početku epidemije provela nekoliko dana tragajući za pelenama i mlekom za najmlađeg sina, ali kaže da se situacija već posle druge nedelje, znatno sredila. Nabavka je sada manje muči od pomisli da će njena majka, koja se zadesila kod njih u gostima, možda uskoro otići, a tada će im već biti mnogo teže da organizuju dan.
A šta radi baka u Norveškoj?
"Baka je došla u turističku posetu. Trebalo je da se vrati za Srbiju, ali letovi su otkazani i na spisku je ambasade za povratak", kaže Tina.
Tina je zabrinuta i u vezi s majčinim povratkom i mogućnošću borvaka u karantinu s nepoznatim licima gde je šansa za zarazu veća, ali i za oca kod kuće koji ima više od 70 godina i sam je. Ali, kako kaže, nije sve tako crno. Dobro je, recimo, to što, ukoliko se desi da majka prekorači dozvoljeni period boravka u Norveškoj, neće snositi nikakve posledice. Norvežani su, takođe, na dosta jednostavan način rešili situaciju oko lekova osoba koje prinudno borave u Norveškoj. Dovoljno je da Tina ode kod svog lekara opšte prakse ili u dežurni dom zdravlja s majčinom terapijom, i tamo će joj prepisati recept za lekove koje može da podigne u apoteci.
Ipak, Tinine brige nisu vezane samo za majku. Tina s posla stiže iz noćne smene u 8.15 ujutru. Umorna je, neki pacijenti su uplašeni, ne spavaju, pa ih je potrebno umirivati tokom noći, a oni kao ustanova gde nema sumnje na infekciju, nemaju zaštitu. To za Tinu znači samo jedno – rizik.
„Tu gde ja radim su privatne stambene jedinice s kontinuiranom zdravstvenom negom – razni profili, mladi kao i stari, žive u svojim stanovima i potrebni su im različiti nivoi nege. Oni, kao i svi drugi građani, žive normalno, kreću se, idu u kupovinu. To znači da oni mogu da se zaraze i ne znajući, da zarazu prenesu meni, a ja drugima. Čak 70% stanara su rizična grupa.
Posete nisu zabranjene, ali ne može niko da uđe bez popunjavanja šeme o vlastitim simptomima i simptomima bližnjih. Posete ne mogu da se zabrane jer je to njihovo ljudsko pravo – ali bi ukidanje moglo da smanji rizik od zaraze. S druge strane oni su izrazito disciplinovani i mnogi od njih nisu videli članove porodice tokom celog ovog perioda. Umorna sam, umesto da odem da spavam, moram da se posvetim deci. Legnem oko 9-10 i spavam najviše do 15 sati. Ostalo vreme ide na šetnje, zabavu, pažnju deci kao i ispite. I suprug i ja smo medicinski tehničari iz Srbije, ali negovatelji ovde, pa završavam studije da bih dobila autorizaciju za tehničara", kaže Tina.
