Biti četvrti – Šampioni bez olimpijske medalje (16): Pobedio nesreću

141
David Radanović
Svuda pođe, u Kikindu se vrati

Povratak u svakodnevni život posle velike traume i nesreće težak je izazov i ne uspevaju svi da pronađu snagu za nove pobede. Jedan od onih koji su je crpili baš iz najtežih momenata jeste Milan Živić (70 godina). Braneći boje reprezentacije Jugoslavije osvetlao je obraz Kikinde, gde je počeo kao rvač, ali je posle saobraćajne nesreće morao da promeni život iz korena. Kruna i nagrada za upornost bile su Paraolimpijske igre u Seulu 1988. kada je medalja našim odbojkašima izmakla “za dlaku”.

Sa Milanom smo se sreli u pomenutom gradu u Banatu, koji za njega ima poseban značaj i u kojem danas uživa u zasluženoj penziji.

– Volim dosta da čitam, a imam i voćnjak u kojem volim da provodim vreme. To vam je kao da imate malo dete, morate svakog dana da provodite vreme s njim, dok raste da budete u toku. Kada nisam sa unucima, voćnjak mi je glavna zanimacija. Mir i tišina, bez nervoze, idem tamo često da se odmorim. Družim se dosta sa ljudima, volim da izađem u kafanu da vidim moj lepi svet, a svet je lep ako ga gledate lepim očima. Svi su lepi, a mladost posebno – započeo je priču Živić.

Ovaj naš uspešni paraolimpijac se oprobao u više sportova u mladosti:

– Sport je taj koji donosi mnogo toga lepog. Naučite i da gubite i da izvučete pouke iz toga, što je veoma bitno u životu, niko stalno ne dobija. Nisam bio vrhunski sportista, ali ljubav prema tome je oduvek postojala i to više prema kolektivnim nego individualnim sportovima. Igrao sam košarku neko vreme, sa 14, 15 godina trenirao sam i fudbal tokom školovanja. Osnovnu i srednju školu sam završio u Kikindi, a Mašinski fakultet u Novom Sadu. U kikindskom Džudo klubu Partizan sam bio od osnivanja do 1970, kada sam doživeo saobraćajnu nesreću. Tada mi je amputirana noga…

Najveći izazovi Iran i Holandija

Ljubav prema sportu je bila jača od svega, pa je tako tokom rehabilitacije Živić uplovio u odbojkaške vode:

– Sa sedećom odbojkom sam se susreo na rehabilitaciji u Beogradu, deveti dan posle operacije sam doveden da učim da hodam. Čitav proces učenja je trajao pet, šest meseci, dobio sam proteze kako bih uopšte mogao da šetam. Posle podne, nakon redovnih terapija, smišljali smo čime bismo mogli da se zanimamo. Imali smo jednog terapeuta koji nas je pitao da li bismo igrali sedeću odbojku, pa smo tako krenuli, prvo povremeno, a zatim svakodnevno. Naravno, nismo znali ni pravila, nije ih ni on čak znao. To nije ni ličilo na odbojku, ali tako je sve počelo.

Ovom sportu se više posvetio krajem sedamdesetih godina prošlog veka i vremenom stigao do najveće smotre. Već tih godina neke države su snažno ulagale u ovaj sport, posebno Holandija i Iran, koji se održao u vrhu do danas, aktuelni je paraolimpijski prvak u konkurenciji muškaraca. Takođe, u Tokiju prošle godine, bronzu je osvojila BiH, koja je zabeležila još niz izuzetnih uspeha posle raspada SFRJ.

Živić dodaje:

– Nažalost, najčešće smo bili treći i četvrti, ali je takav odnos snaga bio u sedećoj odbojci, nismo mi ništa tu mogli da promenimo. I u to vreme su svetom harali Iranci koji su bili profesionalci. Oni su se za takmičenja pripremali po šest meseci u kampovima, zato su i bili toliko dobri, izuzetno spremni i fizički i tehnički, ali i taktički. Takođe, Holanđani su osamdesetih godina 20. veka mnogo ulagali u razvoj invalidskog sporta.

Dva puta četvrti

Među zapaženim rezultatima Jugoslavije u tom periodu, u osvajanju jedne medalje je učestvovao i Živić, koji je ušao u nacionalni tim 1986. Takođe, svedok je i dva četvrta mesta tokom igračke karijere.

– Prvo smo učestvovali na Svetskom prvenstvu u Mađarskoj i bili smo četvrti, kao i kasnije u Seulu. Po nepisanom pravilu, gde god da se pojave, favoriti su bili ranije pomenuti Iran i Holandija, a mi smo bili među četiri sledeće reprezentacije koje su mogle da se bore za medalje. Na tom SP nismo uspeli, a medalju je osvojio i domaćin, što je bio ključni trenutak za dalji napredak sedeće odbojke u Mađarskoj. Godinu dana kasnije, na EP u Sarajevu osvojili smo drugo mesto. Ispred nas je bila Holandija. Uz podršku ekipe koja je navijala za nas, naravno predvođena našim suprugama, uspeli smo da iznenadimo rivala na početku, da dođemo do prvog seta. Jeste da je bilo malo društvo, ali je bilo veoma glasno, što je iritiralo Holanđane. Međutim, nismo mogli i do pobede – prisetio se Živić.

Iliju prepoznala po glasu

Sportski život je pun anegdota, a Milan je izdvojio jedan događaj iz Seula:

– Išli smo na večeru i prošli pored nekih sportista iz Amerike. Mi smo, naravno, galamili, a među nama je bio jedan najgrlatiji. U jednom momentu je neko rekao “Ilija” i svi smo ostali zatečeni. Okrenuo se naš Ilija Đurašinović i video da ga je zvala jedna sportistkinja iz Amerike, pa su se srdačno pozdravili. Saznali smo da su se upoznali na prethodnim Igrama, a da ga je ona, pošto je slepa, posle četiri godine prepoznala po glasu. Bio sam toliko fasciniran da ni tada nisam znao, a ni sada ne znam šta da kažem…

Sutra – Biti četvrti – Šampioni bez olimpijske medalje (17): Norvežani srušili snove

Original Article