Арно Гујон Ову земљу сам срцем изабрао

30

– Љубављу према Србији задојили су ме мој отац и деда, који су ми причали о традиционалном пријатељству Срба и Француза још из времена Првог светског рата. Бити Србин по избору – то је много захтевније него бити Француз по рођењу. Морате да научите језик, историју, културу, да доживите ту културу и да се осећате као свој међу својима – изјавио је Гујон на промоцији своје књиге „Сви моји путеви воде ка Србији” у Косовској Митровици.

Арно је од оца интелектуалца научио да мисли својом главом, није баш прихватао све што се сервира као медијска пропаганда, већ је износио другачије ставове.

– Када је НАТО бомбардовао Србију, имао сам 13 година и отац ми је помогао да не постанем жртва пропаганде која је правдала рушење и убијање. Увек смо се трудили, не да бранимо Србе и Србију по сваку цену, него да разлучимо истину од лажи. Онда смо увидели да је Србима учињена велика неправда, да нема „добрих“ – са једне стране и „лоших“ –са друге.

Имао је свега четрнаест година када је први пут у школи устао у одбрану Србије. На часу историје успротивио се дебати о оправданом НАТО бомбардовању.

– Професор историје је оправдавао циљ, односно бомбардовање београдске телевизије, тако што је рекао да је то био војни циљ, зато што је РТС емитовала пропаганду. Јавио сам се за реч и рекао да медијска кућа, каква год да је, не може да буде војни циљ. И да не чинимо добро дело тако што убијамо новинаре, техничаре, цивиле који су, ни криви ни дужни, страдали. Додао сам, то сам од оца узео, да смо и ми жртве пропаганде у Француској. Био сам млад и веома учтив, али професор је изгубио нерве и замало ме избацио са часа – сећао се Арно.

Колико су његове речи имале одјека, говори чињеница да му се неколико година касније професор извинио и рекао да је он од тад променио мишљење и да не може да замисли да се тако понашао.

Када је имао 19 година, Арно се сусрео са Србима на Косову и Метохији. Они су му, признаје, променили живот.

– Променили су мој поглед на свет и показали ми прави значај борбе за слободу. Како је могуће да један млади Француз, без српских корена, одлучи да помогне Србима на Космету, да учи њихов језик и да након тога повеже своју сопствену судбину са њиховом тако што се настањује у Србији? Одговор је, можда, у ономе што сам слушао у детињству, што сам осећао да сам близак са тим народом, који пати. Желео сам да учиним нешто конкретно за те људе који су напустили своје домове и остали без игде ичега – у даху описује Гујон свој пут ка Србији.

Пише Марко Лопушина

Опширније прочитајте у нашем штампаном издању

Original Article