И то је бокс! Само неколико минута пре почетка меча, публика у кружној арени за кориду, у чијем је центру овога пута био ринг, са обожавањем је узвикивала само једно име: „Амања!”. Лепи Шпанац, без иједног ожиљка на лицу, љупким, готово девојачким осмехом отпоздрављао је обожаваоцима које је, досад, на овом истом месту, девет пута обрадовао јер је нокаутирао своје противнике. „Вива Амања, најлепши и најбољи боксер на свету!” Одиста, упоређивали су га по изгледу са Аленом Делоном, што шпанске колеге нису прихватиле, тврдећи да је њихов „Андони насионалес” неупоредив…
А кад се меч, силом прилика, завршио пре краја, у осмој рунди, Амања је посрћући пришао конопцима и почео да дозива неког махањем руку. У том тренутку завладао је мук у највећој арени северне Шпаније. Сви погледи су се зауставили на Амањином лицу. Али, то више није био онај младић. Његово лице било је модро и отекло, накривљено у десну страну и претоворено у гримасу коју ниједан фото-репортер, из поштовања и туге, није хтео да сними. Амања је смогао снаге да преко конопаца дозове спортског репортера Радио-Билбао, молећи га да му уступи микрофон.
„Хало, мама”, изустио је последњом снагом, сада већ бивши изазивач европског првака Марјана Бенеша, „немој да бринеш о мени, осећам се одлично, добро сам прошао јер сам се борио са невероватним противником. За две класе је бољи од мене…”
С обзиром да ни за шпанске гледаоце није било телевизијског преноса, могло се разумети ово Амањино утешно обраћање најближима. Али, признање које је у овом тако тешком часу одао суверену европског ринга, није личило на величанственог Баскијца који је увек, откако је крочио у професионалну арену, дизао Шпанију на ноге бриљантним победама. Ни оно што се потом догодило нисмо имали прилику да доживимо пратећи многе професионалне мечеве. Пошто је, ваљда, тоталним муком ожалила пораз свог спорстког љубимца, публика је одједном поново френетично експлодирала: „Вива Бенеш, вива Бенеш”. Аплаузи су одзвањали ареном, као што нису годинама, од када је како се прича, овде гостовао славни Ел Кордобес. Па и када су се отвориле двери арене, публика је још дуго стајала и громко поздрављала победника. А он, Марјан Бенеш, до јуче у шпанској штампи називан „суровим нокаутером” и „убицом у рингу”, сада по достојанству раван најславнијим тореадорима знаним само овом народу, стајао је у углу ринга и учтиво отпоздрављао публици. А онда је пришао сломљеном противнику и подигао му руку. Било је то, такође, признање великом боксеру, можда најбољем с којим је икада укрстио песнице. Тако је баш овде постао боксерски витез којег ће Билбао дуго памтити…
Предраг Алексијевић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању
