У смирај дана, уочи Светог Илије, над селом Руденица, недалеко од Александровца, надвили су се били сиви облаци. Негде пред поноћ цео крај је захватило незапамћено невреме, које је прекинуло тиху, топлу августовску ноћ. Пред зору је загрмело. Муње су парале небо. Огласио се Илија Громовник. Од једног таквог удара затресла се кућа Марије К. И док су укућани уплашено стајали и чекали нови удар, босонога Марија је изашла у двориште. Подигла је главу, гледала у муње и крстила се. За њу је то био посебан знак. Добар.
Села је испод трема. Готово склупчана молила је свеца да јој помогне. Да јој пошаље било какав знак. И док се затворених очију обраћала Светом Илији, као да је пала у неки полусан, у ком јој се светац појавио. Благословио је и рекао да ће јој молитве бити услишене, али да мора да оде у оближњи манастир Руденицу, да се исповеди и помоли за пород.
Бојажљиво, у пола гласа, Марија је супругу испричала необичан сан. Чуо је он да су неки парови захваљујући Светом Илији добили децу, али је ипак давао предност лекарима. Попустио је пред Маријиним упорним инсистирањем да послушају свеца.
Сутрадан ујутру су кренули ка манастиру. Она пуна вере и наде, он помало несигуран. Кад су стигли, прво су се исповедили, па дуго молили у цркви посвећеној Светом Илији и тек око поднева кренули су кући.
Громовник је одржао обећање. После пола године Марија је супругу саопштила радосну вест, а на њу су чекали неколико година.
У минулим временима до средњовековне задужбине властелина Вукашина и његове жене Вукосаве, сакривене на шумовитом брегу, готово свакодневно долазио је понеко да моли за помоћ. Ова светиња, подигнута највероватније почетком петнаестог века, за многе је била и остала спасоносно место. А дуго је у рушевинама била. Ко је и када порушио, нема писаних трагова.
Према сведочењу мештана, и на порушеним манастирским зидинама многи невољници су нашли спас. Један од њих је и шездесетогодишњи А.С. из Београда. О свом исцељењу причао је када је трећи пут стигао до манастира. Први пут је дошао у пратњи сина и снахе. На ноге је некако могао, али левом руком није мрдао, јер му се лева страна тела изненада одузела.
Текст и фото О. Радуловић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању
