Муо је најстарије рибарско насеље у Боки, угнежђено између Котора и Прчња, подарено бистрим Јадранским морем и релативно благом медитеранском климом током целе године. Протеже се три километра уз обалу Јадрана, на југоисточној страни планине Врмац, наспрам Котора и јужног дела Доброте. Његово становништво чини тек 677 људи. Житељи Муа – Муљани, како себе зову, иако малобројни, познати су по мноштву врлина, а највише по томе што су изузетни хорски певачи и вешти риболовци. Уз то, Муљани су једни од најдуговечнијих људи на овим просторима.
Иако Муо не броји много стогодишњака, (историја памти само двојицу: риболовца Анта (Чичу) Маровића и бријача Рока Луковића), за Муљане је уобичајено да дочекају улазак у девету и десету деценију живота.
Муљани су нераскидиво повезани са морем и риболовом што се као традиција преноси са генерације на генерацију. Већ у 14. веку спомињу се као ,,пискаторес“, они који продају рибу у Котору. Касније је риболов устукнуо пред индустријализацијом. Приморани да пронађу боље плаћен посао, већина Муљана је пронашла запослење у оближњој фабрици рибе, која је уједно била и прва фабрика рибе на том делу Јадрана, изграђена 1895. године.
– Она је радила неко време успешно, риба се ту прерађивала, конзервирала. У Првом светском рату нестала је у пожару и никада се није обновила. У близини те фабрике постојало је и прво гајилиште мушула на овом делу Јадрана, подигнуто око 1910. године. Радило је десет, петнаест година – прича Илко Маровић (68), секретар општинског Црвеног крста и рођени Муљанин.
Према Маровићу, за дуговечност Муљана су највише заслужне управо њихове навике. Сваки појединац је знао када ће лећи да спава, када ће да устане и шта ће да ради током следећег дана. Одмор после ручка је био обавезан, а потом рад у башти. Ако би ухватили доста рибе издвојили би време да је посоле.
Теретана им није била потребна јер су кондицију стицали обављајући дневне обавезе. Њихов благ темперамент је такође утицао на регулисање нивоа стреса. Муљани су познати као миран, добар и тих народ. Никада нису били груби, никада нису никога убили, нити били осуђивани.
Када је дружење у питању, по томе су засигурно били најбољи. Највише су волели да се састану у конобама, којих је раније било много више, и да запевају. Песма, два кувана јаја или мало рибе, маслине и обавезно чаша вина било је довољно за добар провод. Маровић се такође присећа дружења током свог детињства:
– Играли смо карте и шах, деца су се скупљала и слушала ђедове и бабе и старије комшије… Млађи су се играли са кликерима и парама док су старији разговарали, али тога више нигде нема.
Начин исхране је био императиван на Мулу. Јели су природну храну, често узгајану у својим личним баштама, попут блитве, салате и кромпира. Храна није била ни превише слана ни превише слатка, а ни масна.
ПИШЕ АНА КЛИКОВАЦ
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању
