Времеплов „Илустроване“
Оквир:
Поводом 62. рођендана „Илустроване Политике“ одабрали смо из наше документације управо ову, објављену пре тачно шест деценија. Када је прочитате, запитаћете се вероватно, да ли се ишта променило…
Иако су многи сувишни обичаји сеоске свадбе временом нестали, остало је још доста претеривања која повлаче непотребне трошкове
Мељак, октобра
У трагању за правом сеоском свадбом пут нас је одвео у Мељак. Двадесет трогодишња Радмила Благојевић удавала се за двадесетчетворогодишњег Живорада Савића, земљорадника. Брак су склопили после дужег пажења. Младожења није тражио мираз. Млада је донела намештај, посуђе и друго покућство у вредности од око пола милиона динара.
Мељак се налази тридесет километара далеко од Београда на путу за Лазаревац. Село је познато по својим циганским баловима, које приређује сваке године, и по многобројним музикантима и аматерима хармоникашима од којих су најпознатији браћа Спасојевићи – Милија и Илија. Око 250 домова разбацаних по валовитим пределима обраслим шумарцима и ливадама спремало се те недеље да се провесели на свадби једног свог младог мештанина. Поново су нам неколико пута рекли да је младожења сестрић чувених хармоникаша Спасојевића.
Кад се спомене сеоска свадба, прва асоцијација је обиље хране на столовима. Да би се та претерана количина хране некако савладала и да би се стално одржавало и распиривало весеље, мора се попити огромна количина пића. Ова свадба није оскудевала ни у једном ни у другом. Чим смо стигли у кућу младиних родитеља, један ашчија нас је дочекао речима:
– Биће ово свадба како доликује.
Послужени смо ракијом која је имала нечисту арому шљивовице и није била богзна како јака. Сркутали смо је све док није стигла кафа, мирисала је на ону коју војници добијају за доручак.
У једном кутку крчкао се купус у огромним казанима, претерано мастан, и спремала друга јела у огромним посудама. Два огромна угојена крмка била су испечена на ражњу и ашчије су ситне режњеве печења већ слагале на тањир. Храна, мирис меса, свуда трагови масног, све је почињало и свршавало се тамо где је стајало јело.
Обичаји или сећање на обичаје
У Мељак смо дошли са надом да ћемо видети оно што се зове традиционална српска свадба, али већ при првим утисцима морали смо наше романтично ишчекивање да коригујемо у правцу реалног збивања.
У позајмљеном фијакеру будући свекар кренуо је по младу. За њим је ишла сватовска колона, смештена у четворо каруца, десет аутомобила и два мотоцикла. Дошли смо на једну сеоску свадбу, али град је ту био већ толико присутан да су сви ти лепи сувишни обичаји били потиснути.
Заобилазним путем стигли смо до младине куће. Младожења је искочио из једног аутомобила и отрчао на чело поређаних столова. Заузео је своје место под венцем исплетеним од зимзелени, георгина које је начела јесен и папирнатих ружа.
И док су се неки љутили што су допустили младожењи да се овако јефтино извуче, почињао је ритуал. Најпре је требало устрелити, скинути јабуку са мотке која је била причвршћена уз грану високог дуда пред капијом. Револверски хитац је промашио. Донесена је ловачка пушка. Један дечак испалио је два патрона. Други је погодио јабуку, али је она остала да виси заједно са чарапама тамо где је била њишући се на благом поветарцу. Није се имало времена за даље пуцање и пошто је младожењин отац платио ашчијама, пролаз је био слободан. Око осамдесет званица заузело је места за трпезом састављеном од једанаест дугих столова и прихватило се послужења.
Мезе за чика Тому
Ево и младе! Неколико пуцњева и млада у белом лагано се приближава младожењи. Прати је неколико девојака са даровима у наручју. Цигански оркестар састављен од пет виолина, два контрабаса, две хармонике и једне гитаре и певачица са дефом надглашују жагор упућен младенцима који поносно заузимају своја места на челу трпезе. Једна девојка иде од госта до госта и кити ревере гранчицама рузмарина, наплаћујући по сто динара.
Ниједан гост није обучен у народну ношњу. Недалеко од нас седи један средовечан сват који има на ногама на каиш опанке, везене чарапе и панталоне „брич” од штрукса. Пуловер, бела кошуља и кравата су други део његове одеће. Он је најкарактеристичније обучен. Сазнали смо да је он просветни радник из Београда. Младожењин отац има на себи црни џемпер. Младожења ни за столом не скида нов мантил.
Негде при крају ручка, нашем делу трпезе плашљиво је пришао један старији Циганин и бојажљиво запитао:
– Може ли чика-Тома да мезне?
Нисмо схватили шта жели.
Поновио је своје питање и не сачекавши одговор изабрао највећи и најмаснији комад печења, одмакао се један корак даље, одгризао један залогај, а потом стрпао печење у џеп свог капута. Видели смо га како поново прилази трпези недалеко од нас са истим питањем.
Село се окупља
Још док је трајао ручак пристизали су мештани и застајали крај трпезе. Свако је могао да дође у кућу Благојевића, јер је у њој било славље. Све се чинило да се сви мукотрпни дани превазиђу весељем по цену претеривања. Све оно што се потрошило осећаће се дуго после овог дана, али ово је била прилика да се покаже свету богатство и гостопримство куће.
Младеж је на овим свечаним скуповима плаћала свој дуг младости. Није било друге прилике у околини да се заигра и провесели и ускоро је авлија била препуна. Оркестар, који је до малопре забављао сватове, поделио се и засвирао кола.
За то време домаћин са рођацима је опрезно надгледао своја добра. Није ретко да се баш на свадбама догоди нешто немило. Туча, свађа и других неприлика није било, али поднапити људи су сваког тренутка могли да направе штету.
Мало ошамућени и уморни кренули смо у први сумрак према општини где ће се регистровати маденци. Тамо нам саопштавају да матичар није дошао. Свеједно, свадба ће ионако трајати још један дан. Доћи ће сутра. Колона наставља свој пут до младожењине куће где нас очекују столови и нове количине хране и пића.
Ноћ пада лагано, али упорно. Уоколо одјекује хармоника и храпави баритон:
„Ови наши бели двори пуни весеља!”
Ове ноћи у Мељаку ће се прославити једна свадба како доликује.
Жика Лазић
(Снимио: Д. Урошевић)
(објављено 1.11.1960.)
Потписи за слике:
1. Свадбени обичаји имају и хумора. Паприке око младожењиног врата опомињу га да ће у браку бити и „љутих” дана
2. Спремање младе за сусрет са младожењом почиње ујутру и траје сутра до подне. Свадбено рухо тражи вешту руку
3. Као у војничком табору – за батаљон сватова јело је пристављено у огромним казанима које надгледају ашчије
4. Весели сватови не заборављају ни своје коње: „Пола пије, пола Шарцу даје” не важи само за Краљевића Марка
5. Чим су сватови стигли, започела је богата гозба. Иако је за дугим низом спојених столова било места за преко осамдесет гостију, ручак је био обављен у две поставе сватова
