УКУСИ КОПАОНИКА Храбре прати срећа

293

Ово је прича о њој, о жени из села Рудница, о њеним надањима и жељама из младости, о упорности, али и реалности која често није била ружичаста. Ово је прича о „Укусима Копаоника“.

– По професији сам дипломирани биолог, приватно велики обожавалац млечних производа, а поготово димљеног сира. Међутим, будући да ниједан од производа доступних на нашем тржишту није задовољавао мој укус, одлучила сам да се сама опробам у томе – прича Ана која се по завршетку факултета вратила у своје родно село подно Копаоника, не очекујући ништа друго, сем тврдих и тешких сеоских послова.

– У Рудници, подно Копаоника, одакле сам родом и где и данас живим, имали смо само једну краву, Белку, те сам у децембру 2019. решила да покренем производњу димљеног сира. У тој намери сам се водила једним основним принципом: да покушам да направим сир на потпуно традиционалан начин, што подразумева употребу искључиво природних састојака – млека, сирила и соли, без адитива и конзерванса – као и димљење природним путем, на дрвету букве и шљиве, које траје три дана, по три до четири сата дневно. Тако је кренуло – од нуле – а пут до садашњег производа није био брз – објашњава ова млада жена. На том путу, од децембра 2019. до децембра 2020, асортиман се проширио на радост задовољних муштерија.

– Дуго сам експериментисала док нисам добила оно што се мени лично свиђа, да бих затим са тим истраживањем отишла корак даље и „патентирала” пет укуса – осим оног без додатака, производим и димљени сир са босиљком и белим луком, са туцаном љутом паприком и белим луком, са сусамом, и са ориганом. Од свега тога, само сусам и оригано нису моја производња, мада не одустајем од покушаја да узгајим и оригано из природног семена, или да пронађем саднице које нису третиране – задовољна је ониме што је постигла за годину дана, упорна и надасве инспирисана јер је свесна како је кренула. Од поклона за пријатеље и породицу до производње коју, на њену радост и радост конзумената, једва успева да покрије.

– Иако на самом почетку нисам ни сањала о већој продаји, до ње су ме довели наши домаћински обичаји. Наиме, када кућа прими госта, ред је да му се нешто да на поклон, а у мојој породици је то био – димљени сир. На моје изненађење, како би га ко пробао, тако би кренуо да ме наговара да почнем да га продајем. Иако ми је било драго да је сир наишао на свеопште одобравање, била сам мало затечена таквим предлозима – искрено, без лажне скромности, с осмехом честите, радне, вредне жене присећа се Ана. Свесна да је Рудница далеко од великих градских центара, као и многи мали произвођачи хране у Србији и она се одлучила да покрене Фејсбук страницу на којој би се ракламирала и помоћу које би била у контакту са целом Србијом.

– Када је букнула пандемија короне на Фејсбуку и Инстаграму сам направила профиле и страницу. Убрзо су почеле да стижу поруџбине, а онда се све завртело. Потражња је кренула узлазним током, а ја сам схватила да шанса постоји: да се квалитет препознаје и цени, што значи да има наде да се мала производња ипак пробије на тржиште. То ми је дало ветар у леђа, те сам одлучила да проширим палету производа, посадила сам мало више поврћа него иначе, неговала га као увек, без пестицида, јесенас га прерадила и припремила зимницу коју сам понудила сада већ сталним купцима. Поред димљеног качкаваља купцима нудим и копаонички сир и кајмак. Изгледа да срећа прати храбре, на природан начин сам излегла пилиће, тако да сада имам коке које активно носе јаја и освајају Фејсбук пријатеље – задовољна је оним што је постигла, мада и даље, углавном, ради сама, а живот жене на селу није нимало лак.

– Данас, годину дана касније, и даље радим сама, уз помоћ маме која музе Белку. Ко није окусио живот на селу, не може да зна колико је радни дан дуг и напоран. Са послом се креће рано, већ око пола седам: до 15 сати правим сир, после тога завршим послове у домаћинству, а увече пакујем за слање. Када се томе дода и примање поруџбина, комуникација са купцима, вођење друштвених мрежа, јасно је да мали произвођач нема луксуз да се бави искључиво прављењем и усавршавањем производа, већ и свим оним што иде уз то: промоцијом, комуникацијом, папирологијом. Радни дан се завршава тек око поноћи, да би сутрадан све кренуло испочетка и тако укруг.

Колико год посла има Ани ништа није тешко. Проблема има, али их превазиђе уз задовољне купце и похвале које добија.

– Ипак, ништа од овога ми није тешко, безброј пута сам се суочавала са проблемима, али сваки пут се јави неки задовољан купац који ми да ветар у леђа. У данашње време када млади све више одлазе са села, драго ми је да мој пример каже да може и другачије. И да се рад исплати. Ради се свуда, и свуда је тешко, али када радите оно што волите и у чему уживате, не размишљате о томе. Одмор ми је да сваког дана по сат времена прошетам са својом Зером (пас), лети сакупљам гљиве и лековито биље које такође нудим купцима.

Свесна да следи питање о будућности на селу, Ана и сама, не чекајући, одговара:

– Што се тиче будућих планова, немам намеру да одем из свог најлепшег села, већ да развијем производњу, можда оснујем неку задругу и да се опробам са увођењем нових производа, можда и да проширим производњу гљива, шитаке и буковаче. Тиме сам се, уосталом, бавила и пре него што сам кренула са млечним производима. И надам се да ће се тренд интересовања за природну храну, као и за артикле које нуде мали произвођачи наставити, јер то је пут ка здравијој исхрани, али и ка оснаживању домаћег предузетништва. Оптимиста сам и дубоко уверена да ће рад, труд, знање и улагање да се исплате, а да ће квалитет проговорити сам за себе. Надам се да ће „Укуси Копаоника“ наставити да се развијају, као и да ће мале производње променити навике у исхрани српског становништва набоље: ка здравијем, природном, и – домаћем – нада се Ана Карановић, биолог, жена са визијом и пре свега поносна житељка Руднице.

Пише Зорица Драгојевић

Original Article