(РЕ)ДИЗАЈН НАМЕШТАЈА СПОЈИТИ НЕСПОЈИВО МОГУ САМО ЗНАЛЦИ

97

Старе арт деко фотеље, из 20-их и 30-их година прошлог века, или неки досадни браон орман „музејског“ мириса, могу и те како заблистати у вашем простору и адаптацијом добити нови сјај. А вас усрећити. Тијана Живановић, из студија „Имагинаријум“, је историчарка уметности, која већ пуну деценију редизајнира намештај и многе снове претвара у стварност

Пише Бранка Ковачевић

Право је време за инјекцију гламура у вашем ентеријеру. И то баш сада, када мање излазите на јавна места, мање се дружите и када гесло „доме, слатки доме“ заиста добија дубљи смисао.

Управо то и јесте тренутни тренд – велики број људи, управо ових месеци, када смо прилично изоловани и затворени, одлучује да креативно утроши своје време и ангажује дизајнере и уметнике редизајна намештаја, да освеже простор у коме живе.

Веселе боје, стари стилови појединих комада у новом руху, управо то је оно у чему се историчарка уметности, из Београда, Тијана Живановић, креаторка „Имагинаријума“, препознала и усавршила у последњих десет година. Веома популарна на друштвеним мрежама где реализацију својих идеја дели са чак 60.000 пратилаца, Тијана нам је открила када се догодио тај моменат да се она, као историчарка уметности, упусти у препород старог намештаја.

– Када сам почињала ово да радим нисам знала у шта се упуштам. Само сам била заљубљена у лепоту сваке врсте. Понекад та опседнутост лепотом може и да оптерети и никада ми ништа зарад естетике, није тешко. Преломни моменат је био када је моја породица купила стан пре дванаест година и када смо кренули да га опремамо. С обзиром на то да сам имала неке старе наслеђене комаде намештаја, од мог деке, одлучила сам тада да их ставим у функцију, али да не остану такви какви су били, него да их освежим. Пожелела сам да стари бидермајер ормар, браон боје, и са помало музејским, устајалим мирисом добије ново рухо– да постане нов и светао, прелеп комад у соби моје кћерке.

И како сте и уз чију помоћ кренули у реализацију?

– Замислила сам да тај орман треба да буде офарбан у нежно розе боју и да буде осликан цветићима, како и приличи једној девојчици. Добила сам тих дана контакт Сање Јанковић, супруге Нелета Карајлића, која је тада имала свој студио за редизајн намештаја и замолила је да ми помогне у реализацији. Она ми је рекла да не ради баш на тај мој „замишљени“ начин, али да може да ме повеже са женом која осликава намештај. Помогла ми је тада, па је самим тим и она заслужна за овај пут на коме се данас налазим. Када сам нашла мајсторе, њима сам одмах поверила својих шест старих комада, објаснила им своје идеје како да их редизајнирају, и они су направили најлепше примерке намештаја које сам могла замислити. Те комоде, ормани, онако крупни и незграпни, били су трансформисани у фине, романтичне комаде, па су људи који су долазили у нашу кућу у њих гледали као омађијани. Тада сам се охрабрила и добила идеју да почнем да купујем стари намештај, да га проналазим на огласима и бувљацима и да га редизајнирам, фотографишем и понудим заинтересованим људима на друштвеним мрежама. Схватила сам да је историчарка уметности у мени, ипак, умела да препозна шта је квалитетно и потенцијално добро, и како се стари намештај може претворити у нешто што сви желе.

Сада клијенти долазе код Вас у жељи да им помогнете да дизајнирају и они неке комаде намештаја из прошлости за које су, рецимо, емотивно везани?

– Један део мојих пословних активности се односи управо на декорацију намештаја који клијенти мени доносе и онда ја у договору са њима, кад чујем њихове жеље, могу да одрадим то што хоће. То је онај део посла који „мање волим“ јер се ја ту њима прилагођавам и можда тај њихов намештај није онај који бих ја изабрала на бувљаку. Али, то је нешто што увесељава клијенте, а онда и мене. А постоји и други део посла, а то је стари намештај који сама нађем на бувљаку или у антикварници и редизајнирам, али и онај потпуно нови који израђујем за продају. Доста сам мењала стилове, улазила у „шарене атрактивне фазе“ а онда се враћала у отмене и минималистичке, после инсистирала на светлим бојама, па на цвећу. Али увек ми је некако патина на дрвету била важна. И увек ангажујем већи број мајстора и неколико радионица да бих посао привела крају како сам замислила.

Ви ипак нисте и дизајнер и столар и тапетар и моделар и сликар…

– Нисам. Ја сам дизајнер и менаџер, а обим посла је заиста велики па имам читаву екипу мајстора са којима радим. Договорим се са клијентом, дам своје предлоге, предложим мебл, а некада одем до стана клијента да кроз тај невербални „говор“ њиховог ентеријера схватим какав би намештај био најбољи за њих. Предложим обраду дрвета, избор мебла, али и опцију да се тај намештај ослика. Ево тренутно радим два ормана које комплетно осликавамо дивним анђелима.

Какве захтеве људи данас имају када је реч о индивидуалном редизајну намештаја?

– Све више ми се јављају људи који су претходно платили ентеријеристу да им уреди простор, али онда, у неком тренутку, схватили да живе у помало „стерилном“ амбијенту и да желе промену – да им изглед стана постане изражајнији, да неки веома посебан комад намештаја разбије монотонију и да акценат. Управо такав један елемент треба да оживи простор својом посебном бојом, текстуром, да изазове радост код људи. И то је оно што мене покреће. Али, када ме неки клијенти питају за наслеђени намештај, да ли да га редизајнирају или баце, ја им кажем да је то скуп посао који се ручно ради, те ако нису емотивно везани за њега, најбоље је да га одмах баце.

Шта вам је најтеже у послу?

– Најтеже је урадити еклектику у дизајну. Мени то сада није више толико тешко јер имам искуство у спајању неспојивог, имам око да сложим супротности, али сам увек свесна да је веома танка граница када можемо склизнути у кич. Јер, еклектика и пачворк траже пуно знања, озбиљно познавање текстура мебла, дебљине, боја, преливања, састава материјала, квалитета дрвета од кога је намештај направљен. Јер, неке комаде никако не смете пресвући у свилу, на пример. Па тако, данас чак 90 одсто мог посла чини редизајнирање, а десет одсто прављење новог намештаја. Почела сам прво да правим мале табурее, у различитим облицима, са перјем, са осликаним ногицама, хоклице. Правила сам дечје бержере, фотељице које су препознатљиве по интензивним бојама и текстурама. И то је тај мој „шиз“ у ватромету боја који није примерен сваком. Али га баш волим и по њему сам постала препознатљива. И сада већ имам толико посла да ускоро отварам свој изложбени простор на Дорћолу.

Original Article