Објаснићемо све речи из овог необичног наслова, али најпре да одговоримо на питање, зашто би човек пожелео да буде дрво? Па, зато што нам је та реч дала реч здрав! У питању је прасловенска реч súdorvú, у чијој је основи dorvo, односно – дрво. А има ли дрвета здравијег од дрена? Нема, није он џабе и у изреку ушао – бити здрав као дрен – јер самоникао расте свуда, може да буде здепаст као грм или витак и згодан, даје богате плодове, лековите и хранљиве дрењине. Оне нас чувају од тумора и срчаних обољења; ако баш волите стручне изразе, у њима су антиоксиданси који превентивно делују на кардиоваскуларни систем. Дрењине су и богат извор витамина Це, садрже га у двоструко већој количини него поморанџе, на пример.
У многим нашим узречицама и пословицама помиње се здравље: Боже, само здравља!, Да смо живи и здрави!, ‘Ајд у здрављу!, Здрав био! итд. А шта је заправо здравље? Једна од дефиниција одређује здравље као одсуство болести. Врло је очигледно да је реч болест настала од основног осећаја у стању нездравља –
од бола. Данас знамо да су најгоре управо оне болести код којих нема бола, притајене и подмукле, тако да је данас и реч болест само делимично тачна – таман колико и поменута дефиниција здравља.
Болест посебно тешко пада језичким чистунцима, пуристима. Осим што се боре са објективном слабошћу организма, морају да се носе са читавим речником страних речи и израза, којима је углавном немогуће наћи домаћу замену, што им појачава субјективни осећај гађења. Требало би проверити шта каже статистика, можда они заиста болују нешто дуже од осталих?
Раније се знало, када ти је лоше, помоћи ће ти домаћи, племенски врач. Осим што је прорицао судбину и предвиђао будућност, он је користио и разне мелеме и лековите траве; бонику/болеснику је било сасвим свеједно да ли му је помогло бајање и магијски обред, или лековито биље са доказаним учинком, само да му је боље! У савременом руском језику, уз лекар и доктор остала је и реч врач, као својеврсно признање професији, али и прави пример како језик касни, о чему смо oномад говорили.
Пише: Горан Хаџи-Боричић
професор српског језика и књижевности
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању