Поводом 62. рођендана нашег магазина, који је минулих деценија био покровитељ и организатор многих спортских и забавних манифестација на води, због чега је добио и „Сребрну значку“ од Светског удружења за мото–наутику, разговарамо са Крстом Пашковићем, наутичарем, који је све то памтио, бележио, уредно документовао и сачувао од заборава
Пише Зорица Драгојевић
Фотографије документација „Илустроване“ и К. Пашковића
Недавни излазак из штампе једне занимљиве књиге „Основе наутичког туризма и наутички потенцијали Србије“, аутора Крстe Пашковића, повод је за присећање на златне дане српске наутике и „Илустроване Политике“, на „Златну скију“, „Победника“, „Регату“ и чувене Којадиновиће, све оне манифестације на води и приче о рекама и морима, које су наши читаоци давних седамдесетих и осамдесетих година прошлог века са нестрпљењем чекали и „гутали“. А то је дизало тираже до неслућених висина и допринело да „Илустрована“ постане омиљена међу свим генерацијама, да пређе меридијане, оплови океане, и доведе свет у Београд.
Вредна документација из богате историје нашег листа остала је очувана до данас, и она говори о једном лепом времену, о развоју дивног наутичког спорта и „Илустрованој Политици“, која је тај развој пратила, иницирала и подржавала.
Да се сећање на ове манифестације сачува, потрудили су се и аутор поменуте књиге Крста Пашковић, Радомир Јечинац, Драган Карлеуша…
Мада нам данас делује да је све у тим „златним годинама“ било лако, организовати такмичење у скијању на води, када се то сматрало разонодом богаташа, у социјалистичкој земљи није било нимало наивно.
– У то време 1970. у Југославији, у Београду, дешавало се нешто светског ранга, до тада незамисливо за земље источног блока. Наутика је и у Европи у периоду одржавања такмичења „Златна скија Београда“ 1970–1985. била у експанзији. На нашем такмичењу учествовала су највећа имена светског скијања на води – прича Крста о времену када је наутика била на неки начин прокужена од дела тадашње власти.
– Спортови на води сматрали су се капиталистичким и богаташким, а те предрасуде и данас имају многи. Због тога је у земљама источне Европе наутика мање развијена. А скијање на води је посебно захтеван спорт – објашњава Крста, напомињући да је безрезервну подршку имао од тадашњих уредника и новинара нашег магазина.
– Да нас „Илутрована Политика“ није подржала, тог такмичења, вероватно, не би ни било. Она је била главни наш покровитељ и додељивала је „Златну скију Београда“. Моја породица је једна од најстаријих златарских породица у Београду и како сам ја био у организационом одбору и такмичио се, мада не толико успешно, пријатељи су ми предложили да направимо пехар „Златна скија“. И тако је из златаре Рафаила Пашковића, а од руку мога брата Александра, настао тај златни пехар у облику скије, који је додељиван пуних петнаест година – присећа се Крсто Пашковић. У његовом и даље перфеткном сећању су и сви такмичари и дисциплине.
– Ми смо први пут у историји источне Европе били домаћини једног таквог догађаја, када је 1981. овде одржано Европско првенство; Шампионат Европе, Африке и Медитерана, на ком су учествовали ракмичари из 26 земаља. Такмичење „Златна скија Београда“ одвијало се у три дисциплине: слалом, фигуре и скокови. Због атрактивности и најопасније дисциплине –скокови, одабрано је да се управо за најдужи скок додели пехар „Златна скија“. На тим такмичењима учествовали су неки од најбољих светских скијаша; Мајк Хазелвуд, из Енглеске, светски шампион у скијању на води, који је добио „Златну скију“ 1981. године, затим Франц Оберлајтер, из Аустрије, победник из 1980, Франтишек Стехно, из Чехословачке, победник 1970, Примож Финжгар, из Словеније. Били су ту и Моша Гази, из Израела, и Алберто Кавана, из Италије – набраја Пашковић, признајући да Београд, иако је имао клуб „Морнар“, није био елита.
– Најбољи су били Словенци, ми у Београду нисмо имали врхунске скијаше, скијали смо мој кум Иван Дулић, чији нам је отац преко фирме „Адриа“ помогао да добијемо и користимо опрему за скијање на води. У Клубу смо били: Бановић М., Карлеуша Д., Јовичевић П., Парун М. и ја. Наш клуб „Морнар“ је био тамо где је сад торањ на језеру Аде Циганлије у Беораду – прича нам овај заљубљеник у наутику, човек који већ двадесет година живи у Грчкој, на Лефкади, и тамо је организовао мотонаутичка такмичења.
– Још једно битно мотонаутичко такмичење било је „Победник“. „Илустрована Политика“ је пратила и ту манифестацију, која је први пут одржана 1971. испред хотела „Југославија“, на Дунаву, у Београду, на једној од најлепших такмичарских стаза за мотонаутичка такмичења у Европи. Било је то и Светско првенство у формули један на води. Иако није била организатор и није додељивала награде, „Илустрована“ је допринела својим извештавањима да за ово такмичење знају сви од Словеније до Македоније и шире – истиче Пашковић.
Осим за наутичаре омиљеног такмичења „Златна скија Београда“, „Илустрована Политика“ је организовала и „Регату одмора и забаве“, која је била симбол доброг, опуштеног провода на води. Први регаташи кренули су 1976. године. До тада невиђени спектакл на реци, пловидба коју су генерације једва чекале, окупила је око 300 бродова и бар хиљаду учесника. Била је то јединствена прилика да се петнаестак дана плови Дунавом, Тисом и каналима Војводине, чак су пловили и до Сегедина, да се упознају предели у које, да нема регате, никада не бисте ни помислили да свратите, да сретнете старе и упознате нове пријатеље, да се дружите и активно проведете годишњи одмор, а да потрошите таман толико да вас следећа плата не дочека у дугу. И по речима Крсте Пашковића, „Илустрована“ нема разлога да буде скромна. Толико је добро организовала регате, да је било мало једна годишње. Што се њега и регаташа тиче, могло их је бити и педесет.
– То је био највећи туристички, наутички догађај у Југославији на рекама и каналима, и на Балкану. Била је то права атракција која се више не понавља. А ево и зашто. Сви регаташи су добијали бесплатну количину бензина за целу туру. Ујутру је на обали све учеснике чекала довољна количина врућег хлеба, јогурта, млека, па и медењаци, наполитанке и пакети „Бамби“ кекса… Три мајстора из „Томос-а“, из Копра, са глисером су пратили Регату и поправљали моторе на лицу места, ако је требало. У случају да било који чамац из састава остане без погона, обавеза командних бродова била је да га шлепају без накнаде до матичне марине. Велики број певача и музичара је пратио Регату, тако да су уживали у бројним музичким програмима. Произвођачи пива су били присутни са издашним количинама овог омиљеног регаташког напитка. И све је то било бесплатно. „Илустрована Политика“ је успешно проналазила и окупљала донаторе и спонзоре овог величанственог промотивног туристичког дешавања. Ако узмемо у обзир да је бројно стање чамаца било око 300-350, и да су на сваком чамцу била бар три члана посаде, долазимо до цифре од око 1000-1200 људи. Све је то у организацији „Илустроване“ било под конац. Због тога је „Регата“ и трајала три деценије.
А деценијама је и једна београдска породица пловила светом. Којадиновићи. Грађевински инжењер, морепловац, сликар, путописац Србољуб, његова супруга Јелена, физичар, син Вања и ћерка Мила, борили су се у непрегледним светским даљинама, са таласима, струјама, разним непогодама, на једрењаку “Кли-Кли“, који су сами саградили. На том једрењаку су и одрастали и водили бродски дневник чије су делове становници од Вардара до Триглава једва чекали да прочитају (60 репортажа ) на страницама „Илустроване Политике“.
– Којадиновићи су путовали скоро четири деценије и за то време су неколико пута опловили земљу. Од репортажа које су излазиле у „Илустрованој“ направили су и објавили три књиге. Мало је рећи да је ваш магазин сваки пут био распродат. Људи су читајући уживали у свакој догодовштини Којадиновића, а и данас постоје они који коментаришу и препричавају како је тада било. Њихов син Вања имао је само 13 месеци када су кренули на путовање, а ћерка Мила Маона рођена је на Тахитију. Када су септембра 1976. кренули на путовање из француске луке Авр према полутару како би опловили читав свет, најпре Атлантски, а онда Тихи и Индијски океан, били су млади, буквално клинци. На путовању дугом више од три деценије, Којадиновићи су живели на Тахитију, Новом Зеланду, Реуниону, Корзици… Вулканско острво Реунион у Индијском океану био је њихов дом пуне двадесет и две године, где је Србољуб радио као архитекта и грађевинац. Последње упловљавање ове посаде било је у Бококоторском заливу, 2006, када је то поглавље њиховог живота затворено – завршио је и своје присећања Крста Пашковић.
Антрфиле:
Викинзи у Београду
У Београду је те 1987. године била јака зима. Дунав и Сава су, срећом, били проходни, те нам је рекама допловио један необичан четверац. Породица Данаца упорних у настојању да катамараном оплови Европу. Међутим, негде код Братиславе, њихов брод је ударио у подводну стену и оштећен је. Због тога су путујући кроз тадашњу Југославију из међународне реке Дунав ушли код Бранковог моста у државну реку Саву направивши за то време незамислив царински прекршај.
– Једини спас им је био шпиц Аде Циганлије и могућност да на том месту брод извуку из воде како би га поправили. Нажалост, разумевање југословенских власти није било на високом нивоу. Дозволу су чекали месец дана, а када су је добили, сачекала их је полиција са машинкама и оптужила да су страни шпијуни – присећа се Крста Пашковић, човек који је најзаслужнији што је дозвола издата. О том „инциденту“ извештавала је, а ко би други, до „Илустрована Политика“.
Антрфиле:
Међународно признање „Илустрованој Политици“
На предлог Крсте Пашковића, испред Наутичког савеза Југославије, предложено је Светском удружењу за мотонаутику (UIM) и комисији за наутички туризам са седиштем у Монте Карлу, да се „За изванредну организацију, развој наутичког туризма и масовност, редакцији магазина „Илустрована Политика“ као и новинарима Јови Антонијевићу и фото–репортеру Братиславу Патрногићу додели „Сребрна значка“. После детаљног образложења које је дао Пашковић, иначе и члан тог светског удружења, на седници председништва UIM-a једногласно је прихваћен предлог да се додели то посебно признање организатору регате, односно редакцији „Илустроване Политике“. Иначе, то светско удружење окупља чланове 57 земаља. Данас у Србији нема такве регате као што је била она у организацији „Илустроване Политике“, али се годишње организује педесетак различитих од којих су најпопуларније: „Воде Војводине“, „Река“, „Сомборска“, „Дринска“, „ТИД“…
