Како се копало црно злато
Леп је и некако мистичан тај крај. Мало место Сењски Рудник, удаљено двадесетак километара од Ћуприје и Деспотовца, окружено је планинама и брдима испресецаним невеликим водотоковима. Кога пут нанесе на ту страну има у чему да ужива. Јер, чим се прође место Сење, ето манатира Раванице, задужбине кнеза Лазара. Пут даље води ка Сењском Руднику, а онда узбрдо, серпентинама, ка Пасуљанским ливадама. На ободу ове прелепе заравни пут се рачва, па ко жели може путем по заравни дубље у источни део, а на другу страну води цеста ка манастиру Манасији, Ресавској пећини, водопаду и излетишту Лисине…И још много тога лепог има у овом крају-археолошких локалитета, термалних извора, пећина, водопада и брзих невеликих речица и потока.
У том малом месту Сењски Рудник налази се истоимени угљенокоп. Сењски рудник, основан 1853. године, најстарији је активни рудник мрког угља у Србији и представља најстарију очувану индустријску област.
– Историја Сењског Рудника почиње проналаском угља давне 1849. године – каже кустос Данијела Трајковска. – Ово мало рударско насеље сматра се зачетником српске индустријализације, јер је угаљ који је овде ископаван првенствено коришћен за потребе Тополивнице у Крагујевцу, једне од првих српских фабрика. Изградњом магистралне пруге Београд-Ниш, указала се могућност за савременији вид транспорта угља, па је изграђена прва индустријска пруга уског колосека у Србији која је ишла од Сењског Рудника до Ћуприје, а пуштена је у рад 1892. године.
Наша саговорница додаје да се развојем рударства развијало и само насеље. У потрази за „хлебом са седам кора“ Сењски Рудник су насељавали људи из свих крајева земље па и шире. Крајем 19. века Сењски Рудник постаје прави рударски градић, односно насеље типично за индустријске заједнице касног 19. и раног 20. века. Очуване су стамбене зграде, школа, црква, зграда железничке станице, болница, Дом културе…
Пише О. РАДУЛОВИЋ
