Чудо је, нема збора, та планина Ртањ. Или, прецизније, чудо је та њена енергија коју исијава. А да је тако, сведочи и брачни пар Миладиновић, Весна и Томислав, Београђани, које је ова моћна и необична гора увела у брак.
Било је лепо време, лепа, инспиративна приода и читаво окружење, око њих уметници, учесници, као и они, ликовне колоније и уз присуство људске и ртањске позитивне колоније родила се љубав.
– Нисмо уметници по струци, бавимо се неким сасвим другим пословима, али обоје од ране младости пратимо, подебљавамо и обогаћујемо ту уметничку црту у нама – каже на почетку разговора Весна. – Две сродне душе су се нашле на Ртњу, свака из својих разлога, и ту је све почело, а да нисмо ни били свесни. Чудесна планина!
Томислав је у младости почео да се бави интарзијом. Наиме, стабљику сламе од жита сече на најтананије делове, онда их пегла и при том добија различите нијансе. Затим „класје тка у слике“ лепљењем. Спајање технике интарзије и дубореза је дошло касније. Боравак у Манастиру Пресвете Богорице у Височкој Ржани и Сукову, где је боравио много пута на ликовним колонијама, утицао је на потребу да ради иконе. Пре тога је радио друге, дечје мотиве, за своју душу и поклоне својим пријатељима. У Пироту је био члан ликовног удружења „Пиргос Арт“. Два пута су његови радови били одабрани за републичку изложбу ликовних стваралаца аматера Србије.
– И ја сам преко мог аматерског удружења „Дунав Арс“ излагала своје слике у Београду и једном у Солуну – прича Весна. –Ликовни критичар Никола Кусовац је био одушевљен мојим радом, што ми је модерним речником речено „дало ветар у леђа“ за ново стварање. Иначе, почела сам да цртам као јако мала. А све је кренуле једним, не лепим поводом. Мој покојни отац је имао тешку саобраћајну несрећу из које се једва жив извукао и после изласка из болнице је имао страшне главобоље, па му је био потребан мир. Била сам мала, па да ми не би објашњавали да не треба да јурцам и галамим по кући, када сам унутра због лошег времена напољу, давала ми је бака папир и бојице и потстицала ме својом причом да цртам.
Тада су укућани приметили да малој Весни не мањка маште и идеја, па се то цртање, како каже, претворило у велику љубав која траје и дан-данас. Хтела је на Ликовну академију, отац је волео права, па је пут Весну одвео на другу страну од професионалне уметности.
Пише О. РАДУЛОВИЋ
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању
