Marina Bulatović: Najveće žrtve pi-ara i marketinga su upravo stanovnici zapadnih zemalja

82

Marina je otišla iz Beograda kada je bila na vrhuncu svoje karijere, razlog je bio opravdan, zaljubila se, udala za Budislava – Budu i Saudijska Arabija je bila njihova prva stanica. Nakon 10 godina provedenih u ovoj azijskoj zemlji peska, sunca i nafte, spakovali su kofere i preselili se na drugi kraj sveta, u hladni i snežni Toronto.

Marina priča o novinarstvu i pi-aru nekada i sada, o svojoj knjizi i radu za Teslinu fondaciju i Teslino društvo, i o tome šta joj najviše fali i nedostaje iz zemlje u kojoj je rođena.

"Kako se već 13 godina selim sa kontinenta na kontinent, živeći prvo 10 godina na Arapskom poluostrvu, a potom u Kanadi, mogu da kažem da mi duh i energija, kao i humor koji poseduje naš narod najviše nedostaju. Po popisu iz 2016. u Kanadi ima oko 97.000 stanovnika koji su se deklarisali kao Srbi, ali na molebanima u Torontu i Misisagi koji su organizovani kao podrška SPC u Crnoj Gori bilo je malo sveta. Sa molebana sam izveštavala, pa o tome govorim iz prve ruke. Naši ljudi se trude da se vrlo brzo uklope u novu sredinu i tu jednostavno nestanu, što nije dobro. Ali, kada odem u Njujork, naročito Bruklin gde sve vrvi od Jevreja tradicionalno obučenih (muškaraca, žena i dece) vidim da njima ne pada na pamet da se potpuno integrišu, čuvajući čak i svoj stil oblačenja i to usred Velike jabuke. Kanađani mi kad-kad deluju kao poluprogramirani roboti, bez naročitog interesovanja za tuđ život i duhovne vrednosti. Njima je davno, kao i čitavom Zapadu, dolar nagrizao dušu, a njihova opsednutost raznim "popustima" gde navodno štede novac meni je zapanjujuća. Nedostaju mi sestra, sestrići, roditelji, poslastičarnica "Zlatno doba" i tišina Divčibara gde uvek najbolje spavam."

Počeli ste pi-arom da se bavite početkom 90-tih godina prošlog veka. Kako je to tada izgledalo?

"Moj početak je vezan za BK kompaniju koja je imala prvu pi-ar službu u Srbiji. Petnaestak godina kasnije "aktivnu" karijeru sam završila u Futuri Plus kao Savetnik za komunikacije i odselila se iz Srbije. Ukratko, to je bilo doba nevinosti ove profesije – kako kod nas, tako i u svetu."

Gde je pi-ar danas u odnosu na to vreme?

"Ponekad mi se čini da je savremeni pi-ar tu da nas ubedi da ništa nije kao što izgleda. Najveće žrtve pi-ara i marketinga su upravo stanovnici zapadnih zemalja. Sistematski su ih ubedili u sve i svašta – tako da ljudi ovde više veruju medijima, nego vlastitim očima ili vlastitom iskustvu. Iskreno se nadam da se to u Srbiji nikada neće dogoditi, ma koliko velike i vešte bile manipulacije putem sredstava javnog informisanja. Verujem da kritički duh i energija sa kojima se Srbi rađaju – nikada neće biti uništeni."

Zbog čega ili koga ste otišli iz Srbije u Saudijsku Arabiju? Šta ste tamo radili?

"Kada sam se 2007. udala, moj suprug (kanadski državljanin) koji je živeo i radio u Torontu, iznenada je dobio posao u Saudijskoj Arabiji, u industrijskom gradu Džubailu, pa smo se tamo i odselili. Tu je nastao moj prvenac „Nina od Arabije" inspirisan životom u ovoj Kraljevini, tu sam naučila da kuvam i tu mi je samoća postala najbolja drugarica."

Vaša knjiga „Nina od Arabije" postigla je veliki uspeh u regionu. Kao pi-ar, za one koji nisu upućeni, predstavite nam svoju knjigu?

"Pune tri godine sam pisala „Ninu od Arabije", pa u želji da se od tog posla malo odmorim – osmislila sam da roman predstavim viralno, u video formi, kreiranoj isključivo za potrebe društvenih mreža i interneta. Na Jutjub kanalu postoji osam odlomaka iz mog romana koje čitaju popularni glumci – Ljiljana Blagojević, Neda Arnerić, Iva Štrljić i Nenad Nenadović. „Nina od Arabije" je postao prvi roman na Balkanu koji se čitaocima predstavlja viralnim putem, kroz „oživljene" i svima dostupne odlomke. Niko bolje od tih odlomaka ne može da govori o mom romanu. Čak ni ja!"

Pišete za razne portale u Srbiji i Kanadi. Kako vidite novinarstvo danas? Da li su mediji slobodniji nego ranije?

"Političke elite svuda u svetu novinarstvo shvataju kao pi-ar delatnost sa ciljem promocije njihovih ideja, stranaka i vlasti. Novinarstvo prolazi u isto vreme kroz dve revolucije – tehnološku (internet) i političku. Sloboda je relativan pojam u 21. veku, kako u novinarstvu, tako i u drugim profesijama, ali i u životu svakog pojedinca. Ono što ostaje kao najbitnije u novinarstvu jeste – dobro ispričana priča."

Zašto mladi novinari misle da su vrhunski čim napišu dva teksta? Da li ste i vi odmah pisali kolumne?

"Podlegli su tzv. "zapadnim vrednostima" gde caruju instant pravila – sve i odmah. Niko ne bi da se muči, da vredno radi… Svakodnevno smo konzumenti (plitke) instant zabave koja nam se servira u izobilju. Moj novinarski početak vezan je za redakciju "Danas-a" i dva divna urednika Grujicu Spasovića i Božidara Andrejića. Tu sam objavila prve tekstove čini mi se već 1998. godine. Inače, "Danas" i moj suprug istog dana slave rođendan (9. jun), pa kako u "slučaj" ne verujem i ovde vidim neku važnu simboliku za mene."

Zašto mladi odlaze iz Srbije ili imaju tu potrebu. Šta ih čeka tamo daleko?

"Mladi ljudi iz Kanade odlaze da žive i rade u Ameriku, na Novi Zeland, UAE ili Katar tamo gde su porezi znatno manji nego ovde. Ekonomski momenat je uvek i svuda veoma važan. Isto važi i za naše mlade ljude. Nigde i ništa nije idealno, to često kažem. Ovde ih čeka posao, radni dan koji traje od jutra do večeri, jako malo slobodnog vremena koje mogu iskoristiti za sebe – da se opuste od stresa i obaveza, čeka ih dužničko ropstvo u vidu kredita za kuću, stan ili auto, računi za osiguranja od kojih vas boli glava, video nadzor koji vas prati na svakom koraku, čak i u teretani. Neko vas ovde uvek posmatra."

Živite trenutno u Kanadi, Torontu. Recite nam nešto više o vašem radu za Teslinu naučnu fondaciju (TNF) iz Filadelfije i Tesla memorijalno društvo iz Njujorka. Ova fondacija, a kasnije i društvo, nagradili su vas priznanjima ove godine.

"Godinama unazad volontiram za projekte, organizacije ili pojedince za koje mislim da to zavređuju. Među njima su i Tesla društvo i fondacija iz Amerike. Naši velikani poput Nikole Tesle, Mihaila Pupina, Milutina Milankovića, Mileve Marić i mnogih drugih … treba da budu tačke okupljanja svesrpskog naroda, ma gde da živi. Nikola Tesla je jedan od junaka mog romana. Najviše sam ponosna na pomoć i doprinos Tesla memorijalnom društvu iz Njujorka da se 10. jul proglasi za nacionalni Dan nauke u Srbiji. Bilo je to 2010. A početkom ove godine, uz blagoslov episkopa istočno američkog g. Irineja, uputili smo pisma Vladi Republike Srpske – Miloradu Dodiku srpskom članu Predsjedništva BiH i Željki Cvijanović, predsjednici Republike Srpske sa predlogom da: Teslin rođendan 10. jul proglase za nacionalni Dan nauke u Republici Srpskoj. U januaru 2020. u Njujorku održana je 8. Tesla konferencija u organizaciji TNF iz Filadelfije."

Šta biste poručili ljudima koji žele da napuste Srbiju?

"Putujte, igumani… Ali, nikad ne zaboravite svoju pravoslavnu veru, Kosovski zavet, maternji jezik i istoriju. Ne dozvolite da vam Zapad samelje dušu i duh. Uvek budite više kritični prema Zapadu i njihovim vrednostima, nego prema rodnoj zemlji i svemu onome što su vas babe i dede učili. Obavezno u kofer spakujte fotografije svojih predaka, slavsku ikonu, a u srcu čuvajte Srbiju."

Original Article