Ljubav sve pokreće!

251

MN Press

U singlu je bilo i ima boljih tenisera, ali kada se pomene dubl, Nenad Zimonjić je sigurno bez premca. Nismo imali boljeg. Popularni Ziki je u karijeri osvojio preko 50 titula u muškoj i mešovitoj konkurenciji, proveo 50 nedelja na prvom mestu ATP liste u konkurenciji parova. Jedini je uz Majka Brajana osvojio “duplu krunu”, pošto je 2010. na Rolan Garosu trijumfovao u miksu sa Katarinom Srebrotnik, odnosno u parovima sa Danijelom Nestorom. Sa reprezentacijom Srbije osvojio je Dejvis kup 2010. Može da se pohvali i da je savladao Andrea Agasija.

Imate preko 820 pobeda u seniorskoj konkurenciji. Možete li da izdvojite najdražu?

– Uh… Ima dosta značajnih trijumfa i uspeha u dugogodišnjoj karijeri, ali rekao bih da je 2008, odnosno osvajanje Vimbldona i to sa polomljenom rukom, prva titula na grend slemu u muškom dublu, najveći uspeh. Bilo je to ostvarenje jednog od ciljeva, želja, koje sam imao. Odmah posle toga, izdvojio bih poslednji meč u sezoni na mastersu u Šangaju, gde učestvuje najboljih osam timova. Finale protiv braće Brajan, Boba i Majka, naših najvećih rivala, ali i najboljeg tima svih vremena, odlučivao je o tome ko će da osvoji turnir i, ujedno, ko će biti prvi par na planeti. Posle te pobede postao sam broj 1 individualno u konkurenciji dublova i u kombinaciji sa Nestorom. Ta dva trijumfa bih izdvojio kao najveće. Što se tiče singla, definitivno je to onaj protiv Andrea Agasija, legende našeg sporta, prvog tenisera koji je osvojio “golden slem”, odnosno sva četiri grend slema i zlato na Olimpijskim igrama, uz to i Dejvis kup. To se dogodilo 2005. na turniru u Austriji, u Sent Poltenu – počinje razgovor za “Vesti” Nenad Zimonjić.

Sa Bozoljcemza pamćenje

Koju biste izdvojili u Dejvis kupu?

– Trijumf sa Ilijom Bozoljcem protiv braće Brajan, na njihovom terenu, meču koji se igrao u pet setova, preko četiri sata, kao najveću pobedu u Dejvis kupu. Takođe, značajno mi je i osvajanje te titule pred domaćom publikom.

Koji poraz vam je najteže pao?

– Upravo tada, kada smo osvojili Dejvis kup, desio se jedan od najtežih poraza, baš u tom finalu, kada sam igrao sa Viktorom Troickim protiv Francuza Lodre i Klemona. Vodili smo 2:1 u setovima, imali šanse da dobijemo taj duel i izgubili smo ga i to baš na dan kada je bio rođendan mojoj deci, 3. decembra. Mnogo mi je teško palo, ali kasnije, osvajanjem titule i trijumfom Đokovića i Troickog u singlu, došli smo do titule prvaka sveta, pa je taj težak trijumf prerastao u nešto totalno drugačije.

Šta smatrate najvećim uspehom u životu?

– Bitne su dve stvari – da se bavite onim što volite i u čemu uživate, a to je za mene sport, odnosno tenis. Druga stvar je da nađete osobu sa kojom možete sve to da podelite, koju volite i sa kojom svakodnevno maksimalno uživate u zajedničkim trenucima i rastete kao tim. I pojedinačno, i ono što se meni desilo, da nemam boljeg prijatelja od supruge Mine, sa kojom mogu da pričam o svemu. Dobili smo dvoje dece, Lunu i Leona, blizance, ništa lepše što čovek može da doživi. To me, ujedno, tera da se trudim da budem najbolja verzija sebe kao suprug, roditelj i kao prijatelj, da nadgrađujem znanje, kako bih mogao i drugima da pomognem.

Boli poraz u Beogradu

Najveći podvig u karijeri?

– Pitali ste me koji je najteži poraz. Negde je ostala nedorečena moja singl karijera. Mislim da tu nisam ostvario maksimum, iz više razloga, što finansijskih, što zbog svega onoga što je prolazila naša zemlja, rata, sankcija… Ali, mogu da budem presrećan sa karijerom koju sam imao u dublu, šta sam sve ostvario. Osvojene 54 titule sa 16 različitih partnera, preko 90 finala, osvajanje Dejvis kupa sa reprezentacijom, igranje još jednog finala, tri ATP Kupa i kao igrač-selektor i kao selektor, četiri učešća na Olimpijskim igrama, to su, za sportistu, kada ovako nabroji, neverovatni uspesi, bogata, duga i uspešna karijera. Ono što je meni najvažnije, to je da me cene, poštuju i uvažavaju moje kolege, najveći i najuspešniji teniseri svih vremena. Mogu da budem preponosan na sve to.

Tokom karijere ste imali velike probleme sa kukovima. Kako je izgledao život pre operacije?

– To je bol koja ne prestaje. Traje tokom čitavog dana, bez obzira da li sedim, treniram, spavam, bolovi su uvek bili tu i povećavali su se. Trpeo sam, živeo sam s tim više od 10 godina. Mnogi stručnjaci su se čudili kakve restrikcije sam imao sa kukovima, naročito dvojica koji su me operisali u Garmiš-Partenkirhenu. Reč je o vrhunskim stručnjacima koji se time bave preko 30 godina i kažu da tako nešto još nisu videli. Ono što je sada najvažnije, nemam bolove! Mogu da se bavim sportom, da budem aktivan. Bilo je i prilike da sparingujem sa Novakom na Vimbldonu, zajedno sa Goranom Ivaniševićem. Dovoljno sam dobar fizički da mogu da stanem na teren sa najboljim na svetu. Ne sada da trčim i nešto pariram, igram neke poene, ali za neku vrstu treninga svakako sam spreman.

Povrede (ni)su veliki problem

Da ste spremni, pokazalo je osvajanje titule na nedavno završenom Vimbldonu, u paru sa Marion Bartoli, u konkurenciji legendi “plus 35”?

– Posle 2017, kada sam poslednji put igrao na travi, ponovo sam kročio nedavno. Prvi sam koji je igrao sa dva veštačka kuka i došao do titule u miksu, sa Francuskinjom Bartoli. Prelepo je bilo vratiti se tamo, na najprestižnijem turniru u svetu tenisa, igrati na velikim terenima, naročito na onom “broj 1”, na kome sam, igrom slučaja, igrao sa Martinom Hingis.

Igrali ste sa polomljenom rukom na Vimbldonu, iako je to ogroman rizik za profesionalnog sportistu, rizikuje dalju karijeru. Da li vam je u bilo kom trenutku prošlo kroz glavu da odustanete? Šta vam se uopšte motalo po glavi, odnosno šta biste danas uradili u istoj situciji?

– Ono što se dešava je da čoveku, što je ljudski, u tim momentima pomisli zašto se baš meni ovo dešava? Šta sve treba da se dogodi da osvojim Vimbldon? Jer, 2004. sa Džulijanom Knolom, sam u polufinalu iskrenuo nožni zglob, nekako sam zahvaljujući kiši i odlaganju za sutradan uspeo da narednog dana dobijem polufinale, međutim, noga je bila toliko loše i da to nije bilo prvo finale Vimbldona ne bih ni izašao na teren. Posle sam 2006. izgubio u finalu, jer su protivnici bili bolji, igrao sam sa Santorom protiv braće Brajan. Kasnije, 2008. smo Danijel Nestor i ja osvojili turnir na Kvinsu, neposredno pre Vimbldona i bili u polufinalu. Vodili smo sa 2:1 u setovima, padao je mrak, na centralnom terenu, trčao sam za nekom loptom, na kraju terena, pošto je bio neki lob, tu je trava malo više klizava, iskrenuo sam nožni zglob. Sa nogom je sve bilo u redu, ali se prilikom pada desila fraktura leve ruke.

Ipak, pojavili ste se u finalu, još i slavili?

– To je bio momenat kada sam pomislio “samo da mogu da nastavim da igram”. Bol je bila nemoguća, ali sreća je što igram jednoručni bekhend, definitivno, kada imate nešto slomljeno, kada pomerate tu ruku, bolovi su nemogući. Drago mi je da sam uspeo da nađem rešenje, da dobijemo taj polufinalni duel, čiji se nastavak igrao narednog dana i odmah posle toga finale, iako nije bilo nimalo lako. Nisam uspevao ni da spavam, jer je ruka oticala. Hladio sam je, držao podignutu na nekom jastuku, ali jednostavno, kada čovek nešto stvarno želi, kada se trudi, daje maksimum, veruje da postoji način i rešenje, može da se dođe do cilja. Zato je meni ta pobeda utoliko draža i smatram je najvećom u karijeri – zaključuje Zimonjić.

Ništa bez porodice

Nije redak slučaj da profesionalni sportisti nailaze na nerazumevanje partnera. Vi imate srećan i skladan brak. Koja je tajna uspešnog braka?

– Ljubav je pokretač svega. Mislim da je to najvažnije, da čovek bude srećan tamo gde jeste, da postoji iskrenost, dobra komunikacija i, jednostavno, onda se nađe rešenje za sve. Sa druge strane, vrlo je bitno da čovek bude ostvaren, ispunjen, što smo i supruga Mina i ja bili u svojim profesijama. Uspeli smo neke stvari, koje su izuzetno bile teške, naročito za Minu, a to su putovanja sa blizancima, koja izgledaju kao selidba. Trudili smo se da budemo što više zajedno, da radim ono što treba – da treniram i postižem dobre rezultate, a opet da budemo na okupu. Njoj je bilo izuzetno teško, jer je trebalo da vodi firmu i računa o deci. Sva sreća da je mnoge poslovne obaveze mogla da završava preko interneta, odnosno telefona. Mislim da sve stvari, uspesi koje sam imao ne bi bili mogući da ona nije bila toliko uspešna i kao supruga i kao majka i kao poslovna žena, tako da svaka čast i njoj na tako velikim rezultatima. Ja sam bio rasterećen, znao sam da mogu maksimalno da se oslonim na nju, što nije slučaj sa mnogim ženama sportistima – hvali suprugu Ziki.

Voleo bih da Leon bude bolji od mene

Sin Leon je krenuo tatinim stopama. Da li biste bili njegov trener?

– Ja sam ga i učio prvim koracima. Trenerski poziv je nešto što mi ide prirodno. Imam dosta iskustva, pshilogija je nešto što me zanimalo. On ima trenera Marka Nešića, sa kojim radi već četiri-pet godina, ali sam uvek tu i dolazim na neke treninge i trudim se da pomognem. Ne samo kao roditelj, već kao neki mentor i trener. To je nešto što bi mi bilo najveće zadovoljstvo, ako bude uspešan i da igra na profesionalnom nivou, da putujem sa njim po svetu, zajedno sa njegovim trenerom, da mu budem podrška.

Može li Leon da bude bolji teniser od tate?

– Normalno je da bih voleo! Možda baš to što nisam ostvario neki maksimum u singlu voleo bih da upravo on bude taj koji neće imati tih finansijskih problema. Ili podrške, nemogućnost da ima trenera, kao što je kod mene bio slučaj da sam od 18. godine morao sedam godina da putujem sam po svetu, u tom nekom najvažnijem periodu. Najviše zavisi od njega, a ja ću mu biti najveća podrška. Verujem da može da bude daleko uspešniji u singlu. Uostalom, san svakog roditelja je da deca budu uspešnija od njih – naglašava Nenad.

Deca kombinacija roditelja

Na koga liče Leon i Luna?

– Mislim da su kombinacija i supruge Mine i mene. Možda je Leon malo više povukao na mene neke osobine, a Luna na Minu, ali tu smo. Sve se uči, može da se nadogradi. Važno je da su srećni, da nađu ono čime bi voleli da se bave, a mi smo tu da ih podržimo u svakom pogledu, da se osamostale i budu uspešni i zadovoljni, koju god profesiju da izaberu – ističe Ziki.

Nema boljeg od Novaka

Dugo i dobro poznajete Novaka Đokovića.

– Novaka sam upoznao sa 12 godina. Kada je imao 14 pozvao sam ga da bude sa mnom na terenu. Znam koliko u tom uzrastu znači igraču da trenira sa nekim ko je uspešan. Novakov otac Srđan se dosta savetovao sa mnom oko toga šta i kako treba da radi, koje turnire da igra… Takođe, upoznao sam ga sa fizioterapeutom Miljanom Amanovićem i drago mi je zbog obojice, jer su sjajni. Novak je, sigurno, najveći ambasador naše zemlje, najveći sportista, s obzirom na sve što je postigao. Trudio sam se da svima, ne samo Novaku pomognem. Đokovića sam pratio i kao juniora, bio na njegovim mečevima kad je igrao u Australiji na juniorskom turniru. On je čak sedeo u boksu, navijao za mene kad sam osvojim grend slem titulu u miksu 2004. Sa druge strane, imao sam tu neku ulogu “velikog brata”, kako su svi oni spominjali, u smislu to je neko ko vam daje ogromnu podršku, veruje u vas, ali će vam ukazati na greške ili kritikovati ako nešto niste uradili ako treba. Sve u nameri da budete na pravom putu, da se razvijate u pravu ličnost. Drago mi je da vidim koliko je on napredovao u svakom pogledu. Ostvario se i kao roditelj, uspešan sportista, čovek, pomaže sa svojom fondacijom i suprugom Jelenom i, jednostavno nemamo boljeg ambasadora i neko ko je prepoznatljivija osoba od Novaka u celom svetu. Treba da budemo ponosni na sve ono što on radi za našu zemlju.

Nisam očekivao smenu

Krajem 2020. ste neočekivano smenjeni sa mesta selektora Dejvis kupa. Šta se, zapravo, desilo i da li nekome nešto zamerate?

– Nije problem što sam smenjen. Sasvim je normalno u svim sportovima da dođe do promene selektora. Da li sam očekivao da se to tada desi? Nisam, pošto sam prethodno obavio razgovor sa igračima i pitao ih da li i dalje žele da budem selektor. Odgovor svih je bio pozitivan. Takođe, svi su bili upoznati sa rokom za kandidaturu koja se objavljuje svake četiri godine. Jedino što im zameram jeste što nisu ispoštovali dati rok, odnosno što mi nisu naveli razloge iznenadne smene – iskren je Nenad.

Moja najbolja verzija pobedila Andrea Agasija

Spadate među retke koji su savladali Andrea Agasija?

– Imao sam prilike da treniram sa njim ranije. Ne samo s njim, već i sa Samprasom i mnogim legendama našeg sporta, što pruža mogućnost, ne samo da upoznate tog nekog već i da znate da se priviknete na njihovu igru. Za mene je bilo karakteristično da ako igram dobro, mogu svakog da pobedim, tako da sam u taj meč ušao sa verom da mogu do trijumfa. Nisam bio iznenađenje za Agasija, mislim da sam se fenomenalno pripremio i znao sam na kom nivou i kako treba da igram, da bih dobio takvog igrača. Samo najbolja verzija moja je mogla da pobedi takvu legendu. To se desilo 2004.

Original Article