Некако увек у ово доба, када смо испратили стару и ушли у нову годину, када се сумирају резултати где је човек био, шта је радио, куда је све прошао, баш тада, у том смирају, повуче те душа у родне сокаке, блатом окаљани камени пут, капију на пола отворену и стару кућу на четири воде. Поцрнелог црепа, окружена још упорним „јесењкама“, савијеним до бетонске стазе изломљене тешким сељачким корацима, ушушкана у гомиле нацепаних дрва наређаних по странама степеница да би биле ближе, већ добро очађалог оџака – чека. Чека да неко из качаре донесе сира, млека, да наточи политарку ракије, а да не повуче прејако из бурета да се не загрцне. Чека да замиришу тек пржене крофне и врућа бела кафа, да запухне двориштем облак топлине. И ту је та кућа, није далеко. На неких 120 километара од Београда, на петнаестом километру од Дивчибара, ту где је прелепо Тометино поље, где је Маљен, Субјел, ту где су Душковци, Мршељи, Јежевица, ту у питомој удолини планинске дивљине. У селу Љутице, љутог имена, а питомих људи. Стоји већ два века, свикла на невоље и ратове, на тугу и осмехе, стоји на осами, свикла на све, а одвикла од људи.
У њој вас је некада, док сте се пењали уз басамке, дозивало огњиште, а на средини плафона вериге остале у аманет будућим генерацијама. Око ње на посној планинској земљи, отргли горштаци комаде да обраде, да посеју, да преживе. Сваки је педаљ – педаљ лепоте.
Изнад куће магистрала, сече село на два дела. Испод остају Томићи, заселак са десетак кућа од којих су две живе. На горњој страни гробље, изнад гробља Пантовићи, Симовићи, Васовићи, од њих пут ка задрузи и старој задружној згради. Некада је ту била продавница, она – „од игле до локомотиве“, типична за сва села у Србији половином прошлог века. Окупљала је и још увек окупља цело село. Ту још увек све живи, врви, ту застају аутомобили на путу ка Пожеги, Мршељима, Богданици, Прањанима и даље ка Чачку и Горњем Милановцу. Испред задруге старица, главе погнуте ка асфалту, али бистрог ума, по гласу познаје ко јој иде у сусрет.
– Ђеееее сте, ђецо?! Ђе је Владе, јел и он са вама? Како вам је тамо у Београду? Што вас нема, јесте ли нас заборавили? – ређа питања, осврнувши се по путу да не наиђе какав ауто, а она не може да утекне.
– Ево нас, дошли мало да обиђемо наше, па журимо даље. Није Владица са нама, мора да ради. Дођемо кад можемо, нема се времена – одговор, тек толико да задовољи њену знатижељу и да се крене даље.
Пише Зорица Драгојевић
Фотографије Драган Лубинић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању
