Лебдеће зебње Страх и паника у доба пандемије

286

У овој планетарно новој ситуацији која нас је све задесила, природно је да људи реагују страхом. Разговарамо о томе са психотерапеутом и супервизором у области рационално-емоционалне и когнитивно-бихејвиоралне терапије, професорком др Горданом Никић, која на почетку истиче да је страх природан, али страх који помаже прилагођавању промени која је наступила, како би људи заштитили себе и своју породицу.

– Међутим, додатно оптерећење у смислу сталног размишљања о најгорим исходима, већину особа доводи у ситуацију да се осете анксиозним, па чак могу да доживе и панични напад, иако им се то раније није догађало, каже др Никић.

Каква је разлика између страха, анксиозности и паничног напада?

– Анксиозност је нека врста ирационалног страха или „лебдеће зебње“, јер људи очекују да ће се нешто лоше догодити у будућности, а да за то истовремено нису спремни. У случају страха људи су забринути за своје здравље и труде се да се заштите. Панични напад, пак може свакоме да се догоди и ако се дуго понавља сврстава се у поремећај анксиозности, мада може да буде и епизода неке врсте емоционалног проблема код људи који немају никакво психичко обољење.

Како људи себе доводе у стање панике и шта саветујете клијентима?

– Тело сваког човека реагује на исти начин, када мозак претпостави опасност, припремајући се за одбрану. Клијентима саветујем да тада ураде десет вежби стомачног дисања, сачекају десет минута и анксиозност ће проћи. У супротном, ако особа настави даље да размишља, развиће се додатни страх на когнитивном нивоу поткрепљен размишљањем да ће се нешто страшно догодити. Људи онда несвесно ментално и мисаоно себе даље уводе у стање панике, мислећи да су животно или ментално угрожени. Чим почну да развијају таква размишљања, њихов адреналин се још више лучи, тензије се повећавају и у једном тренутку имају утисак као да не владају собом. То је стање паничног напада које није угрожавајуће када се смире, само што ће после тога осећати умор.

Који су уобичајени психолошки механизми одбране од страха од смрти?

– Најчешће се користе механизми одбране као што су негирање или потискивање. Људи у најзрелијем периоду када су радно активни не размишљају о смрти, трудећи се да на конструктивне начине превладају неумитност таквог чина. Рецимо, већина људи улаже у своје потомство или се баве креативним радом. С друге стране, постоје и аутодеструктивни начини када људи унесрећују себе, користећи наркотике или испољавајући агресију. Код људи који имају фобију од смрти, та врста анксиозности се може јавити у оквиру различитих других проблема, као што је генерализована анксиозност (панични напад) и код особа склоних хипохондрији.

Како се манифестује изражен страх од смрти?

– У свим ситуацијама може се јавити интензивни страх од смрти и такви људи су заокупљени детаљима. Рецимо, они када гледају филмове размишљају о најгорим исходима (како изгледа умрети сам, у мукама, бити незбринут, трпети болове). Радећи са клијентима који имају ове проблеме, приметила сам да има оних који су изратито оптерећени. Рецимо, у случају генерализоване анксиозности има људи који стално размишљају о томе да ће неко њихов ближњи умрети или да су животно угрожени њихови кућни љубимци. Једна моја клијенткиња је говорила да чим ујутру отвори очи, одмах има слику да неко њен ближњи одлази. Та врста посебног оптерећења, везаног за процесе умирања, те особе највише потреса. Тако оне себе највише узнемиравају.

На који начин је могуће избећи катастрофичне мисли, попут „умрећу“ или „полудећу“?

– Такве клијентове ирационалне идеје замењујемо рационалним уверењима. Рецимо, код паничног напада је најважније да се особе ослободе страха од страха и да прихвате симптоме које имају. Људи који одбијају да прихвате симптоме, речима „не смем овако да се осећам и да паничим, не сме ово да ми се догађа, морао бих ово да спречим“, улажу напор како би зауставили унутрашње процесе. Тело на реалан страх реагује увек исто, тако што га преплави адреналин, а мисли су на површини и зовемо их „грешке у мишљењу“ јер човек неке симптоме погрешно интерпретира. Међутим, уверења су дубља и могла су да се формирају у ко зна ком периоду живота, при чему могу да буду врло ирационална. А она у себи садрже и емоционалну компоненту. Један мој клијент има панични страх и чим види гавранове, умрлице или суво лишће он је одмах убеђен да је болестан и да ће да умре. Зато је најважније да се интервенција направи на нивоу уверења. Људима, чији мозак годинама тако реагује, потребна је помоћ психотерапеута да би научили како другачије да раузмишљају у тим ситуацијама.

Да ли мењање уверења подразумева, условно речено, „копање“ по прошлости и да ли је корен израженог страха, можда у занемаривању од стране родитеља током одрастања?

– Искуство ми говори да деца која су била презаштићена у раном детињству, па нису стицала искуства нити су развила „емотивне мишиће“, врло често реагују анксиозно. Ирационална уверења могу да потичу из различитог периода живота, јер емоционална меморија не застарева. Лично се бавим актуелним мисаоним садржајима, за разлику од неких колега који имају другачији терапијски приступ, који се односи на „копање“ по прошлости и узроцима.

Како конкретно спроводите тај терапијски поступак?

– Када уверења клијента „ставимо на сто“, заједно са њим разматрамо да ли су логична, истинита и да ли је добро да настави тако да размишља. Клијенте учим да је много боље да кажу да нешто желе и да прихвате чињенице. На пример: волела бих да немам симптоме анксиозности, чињеница је да их имам и ако је тако, смем да их имам. Тим ставом, особа ће себи помоћи да јој се тело и ум смирују, уместо да додатно поспешује своје страхове.

Рилке је написао: „Одбранио сам се од страха од смрти, целу ноћ са седео и писао“. У којој мери креативни рад може да помогне у савладавању страха?

– Многе тешке емоције и психолошки конфликти могу се, ако не разрешити, онда сагледати кроз креативни рад. Креативци и сами кажу да у овом периоду највише раде, управо зато што имају више времена. Али и људи који нису уметници могу да се посвете неким активностима којима се до сада нису бавили. Увек је добро да се пренесе пажња на нешто конструктивно. Жене које воде домаћинство кажу да су од када траје корона, више пута „претумбале“ кућу. Ето прилике да се мање брине, а више упосле руке.

И велики Ремарк је рекао да је човек истински срећан када га не прогони страх, али да чак и тада може да се смеје. Да ли је, упркос свему, смех лековит?

– Када нам се дешавају и најлошије ствари, није наодмет да се нашалимо сопственом стању. Алберт Елис, оснивач РЕБТ правца у психологији, у раду са клијентима је користио и хумор, јер је сматрао да се тако клијенти боље опусте и разумеју себе, као што боље може и да им се пренесе нека мисао. Хумор је свакако увек од помоћи и у терапији и у животу.

Пише Јасмина Вујадиновић-Цвјетковић

Original Article