КАКО СЕ ЗМАЈ ОД НОЋАЈА ВРАТИО КУЋИ Знано и незнано о Стојану Чупићу

22

Притисла магла Мачву, једва се куће разазнају. Од улазних врата Основне школе „Добросав Радосављевић Народ” у Салашу Ноћајском, па до капије цркве посвећене Светом Георгију отегао се ред малишана. А школа и црква су прве комшије. На истом плацу подигнути објекти. Кренули ђаци до ове светиње да им отац Немања каже које слово о Светом Николи, сутрашњем великом празнику. Многе штити овај светац, па и децу.

– О нашем великом Змају пишете – изусти парох.– Лепо. А како је у престоници? Ух, гужва је тамо. Видите ову тишину. А сад ме извините, ено их већ су се узмували. Морам да им се посветим.

Уђе у цркву, стаде поред целивајуће иконе и крену прича. Заправо две. Његова малишанима о сутрашњем празнику, наша о јунаку над јунацима који почива у порти цркве. О Стојану Чупићу, чувеном Змају од Ноћаја. Човеку о чијој погибији има неколико теорија и за чији гроб се дуго није знало. А стигао је у своју Мачву, свој Салаш, готово случајно. Но, редом.

Успешни трговац

Змај од Ноћаја. У Београду је то она улица близу Калемегдана која вијуга и пресеца Краља Петра и Цара Уроша. Била је до 1896. само Ноћајска, па после постала Змаја од Ноћаја. Има Змај своју улицу, а има га и у Бајагиној песми. „Улица Змаја од Ноћаја, у њој су чуда могућа”, вели Бајага. А, има Змаја и у једној реченици Милоша Обреновића: „Ко ми натпише Молера, и надговори Чупића, даћу му све што затражи!” Хвалио га је Милош и – убио. Тако каже једна од верзија Змајеве смрти.

Испод глатке црне мермерне плоче почива Змај. Уврх плоче на споменику који, види се, памти дуго, пише да је споменик подигло 1938. године Соколско друштво. У дну овог споменика, на узаној плочи од црног мермера, пише ко је овде пренео посмртне остатке јунака Стојана. Односно да је то учинила фамилија Чупић.

И ту, поред вечне куће великог Змаја, треба испричати посве необичну причу о овом јунаку из времена Првог и Другог српског устанка. О војевању, смрти и начину на који су његови земни остаци стигли овде.

Рођен је у Пиви (старој Херцеговини) око 1765. године као Стојан Добриловић. Малог Стојана са осталим члановима фамилије деда Тода поведе на дуг пут и настани се у Салашу Црнобарском, код данашњег Богатића. Умиру Тодина деца, па Стојана сестра одводи преко Дрине где код неког учитеља учи писање. Бистро дете Стојан стасало у писменог момчића. Са невеликим животним искуством, али урођеним осећајем за посао, одлази код рођака у Ноћај. Надареног дечкића приметио је богати сељак Страхиња Чупић и понудио му да ради код њега. Без порода и наследника убрзо нуди Стојану да остане стално код фамилије Чупић. Тачније у Страхињином дому. И тако Стојан постаје његов посинак и узима презиме Чупић.

Од поочима добија имање и нешто пара како би самостално започео живот. Није то било превише, али надареном Стојану довољно, те убрзо у крају постаје познат трговац марвом.

Почетак мистерије

Као и данас тако и ономад, где су паре и моћ, ту се угледним људима укрштају путеви. Стојанов се укрстио са Карађорђевим. Виђали су се све чешће и из тих сусрета родило се пријатељство. Почетком деветнаестог века, устаници предвођени Карађорђем дижу се на оружје, а са њима је и Стојан. Мишар, Главица, Клење, Бајина Башта, Салаш Црнобарски…нижу се битке у којима учествује Стојан и где исказује свој патриотизам и храброст. И бива запажен, не само међу устаницима, већ и међу Турцима. Његово име се све чешће спомиње. Постаје змај. Змај од Ноћаја. Неки истраживачи мисле да је та слава коју је стекао можда разлог што је касније изгубио главу.

После пропасти Првог устанка, тачније после битке на Равњу, која је означила крај устанка, 1813, Стојан, као и већина устаника, бежећи од Турака, прелази у Срем. Када је подигнут Други устанак, Стојан се јавља и постаје учесник и тог догађаја. И, ту почиње мистерија. Једни кажу да је Милош Обреновић у њему видео конкурента за престо, јер је био веома популаран код кметова, а други веле да су га управо Турцима предали они кметови који су, како кажу, између крста и ибрика изабрали ово друго. Како год, Стојан је кренуо на Дрину да се састане са Турцима и преговара око мира, тако му је речено. Када је стигао на договорено место, и када је схватио да је реч о превари, било је касно. Турци су га ухватили и задавили. Да ли је или не, бачен у јарак како га нико не би препознао, или је био одмах сахрањен, питање је, али је наставак приче, више него занимљив.

Задављен у хану

Гледајући кроз прозор аутобуса на пропутовању кроз Шабац, седамдесетогодишњи Сафет Хамзић је уочио таблу на којој је писало име Стојана Чупића, односно Змаја од Ноћаја. По повратку кући, у Зворник, Сафет шаље допис СО Шабац. И у писму каже како се у у његовом дворишту налазе посмртни остаци Стојана Чупића, те да се он и укућани брину о том гробу. Али да неће још дуго, јер наследници више не желе да га чувају.

Онда Сафет објашњава откуд гроб у његовом дворишту. Каже како је Црквена општина продала све што је имала када се и последњи Србин иселио из Великог Зворника. На том имању је била црква и гробље. Новог власника су православни оци замолили једино да чува овај гроб што су Хамзићи и чинили.

Када је писмо стигло у Шабац, а била је то 1985. година, неколицина њих је отпутовала у Зворник. На назначеној адреси сачекао их је Сафет и одвео до гроба о којем је писао. Налазио се само десетак метара од његове куће.

Гроб је био сав у цвећу. Сафет је гостима чак испричао и своју верзију како је Стојан скончао. Каже да се јунак, бежећи од Милоша, преобучен у просјака једне ноћи обрео у Зворнику. Заноћио је у хану где су га зворнички Турци препознали и пријавили. Бег је у хан послао војнике који су Стојана отели, задавили и бацили на сметлиште. Случајно га је препознао неки зворнички Србин који га је сахранио и гроб обележио.

Три године после писма, посмртне остатке у Салаш Ноћајски преносе чланови породице Чупић. Данас почивају на месту где је, на свом имању, Стојан подигао своју задужбину. Није одолела та црква зубу времена. Урушила се, била је од трошног материјала. Поред ове нове светиње почива Стојан, а недалеко од гроба , са руком на кубури и усуканим брцима, бронзани Змај је загледан негде тамо, пут његове Мачве.

Пише О. РАДУЛОВИЋ

Original Article