Кад језик касни Култура говора

292

Пише Горан Хаџи-Боричић

професор српског језика и књижевности

Наравно, почећемо од најуочљивијег примера: -Упали пећ! – и ти узмеш свежањ новинског папира, мало ситних грана или каквих летвица, све то гурнеш под ТА пећ… Одвели су те на време, те си и данас жив и здрав… Добро, здрав баш и ниси.

Заиста, како се догодило да један исти глагол користимо за врло различите радње: притискамо разну дугмад, котрљамо точкиће, окрећемо кључ, дижемо полуге, потежемо којекакве сајле… и за све то кажемо палити? Да покушамо са контрапитањем: да ли је свима јасно о чему се ради, када треба да се упали телевизор, бојлер, ауто…? Ако јесте, зашто бисмо ишта мењали? Правимо се мало Енглези, они имају пословицу: ако нешто ради, не поправљај! И, баш као Енглези, и ми сасвим у духу демократије и равноправности, користимо на исти начин и глагол (у)гасити.

Међутим, остаје чињеница да језик као да није забележио промену која се у међувремену одиграла, у овом случају да се другачије грејемо. Заправо, јесте, забележио је, сетите се на колико уређаја пише укљ – искљ. Знамо ми како треба, али нам је оно старо некако драже, шта ли.

Ево, пре неки дан зовем свог аутомеханичара, не ради ми паљење (оно право паљење, варницом на гориво), а он ми – спусти слушалицу! Касније ме је назвао да се извини, оклизнуо се на неко уље у радионици… Ја сам му одмах опростио, знао сам да није ни могао да ми спусти слушалицу, јер – слушалице нема. Нема ни бројчаника, оног округлог, што га вртиш, па мораш да сачекаш да се врати у почетни положај… и зато ме није окренуо, него назвао. Нема више љубави преко жице, млади данас своје бескрајне разговоре воде бежичном технологијом. Нема више телефона као дела намештаја, као предмета који одише достојанством, изазива завист, са ког мора да се брише прашина, који не звони него грми, јер се мора чути у сваком делу куће… Остала је само носталгија за једним временом, те тако на свом мобителу имамо нацртану зелену и црвену слушалицу – успоставити односно прекинути везу – и још понекад кажемо некоме да нас окрене; а мелодија старих телефона, оних као из Хичкокових трилера, зове се управо тако, Носталгија. Може се инсталирати и на ове данашње покретне плочице, али звучи заиста као нестварна и несразмерно велика.

Језик, дакле, касни – може му се, али свакако не ваља каснити са отплатом кредита. Мада, што да не, у основи речи кредит је поверење – латински глагол credere значи веровати. Што се мене тиче, ја банци не верујем, а знам да ни она не верује мени. Зашто ми иначе, да би ми одобрила позајмицу, тражи депозит, административну забрану и два гаранта?

И сама реч банка плод је хроничног кашњења језика, навике или духовне лењости, како хоћете. Долази из италијанског језика (banco) и значи – клупа. У ширем значењу, обележава сваку водоравну површину, на коју ми онда седнемо, положимо свој новац, документацију и слично (данас радије кажемо пулт, иако је пулт, изворно, закошени сталак). Назив је настао у предшалтерској ери, када је клијент пред банкаром на клупу полагао донети новац, или са ње купио позајмљени. Стари грађевинци, који су занат пекли у Немачкој, за опшив од лима у подножју прозора још увек кажу солбанк – радије него окапница, клупица или потпрозорник. А њихови вршњаци новац носе на банку, иако притом улазе у зграду са шалтерима.

Кад смо већ код финансија: одавно покушавају да нас одвикну од коришћења готовине и препоручују нам платне картице. У неким земљама оне су чак једино средство плаћања. Згодније су за ношење, отпорније на влагу и оштећења, лепо су осмишљене, безбедније су. Али, у основи речи картица је картон односно – опет – папир; пластична картица, барем мени, онда дође нешто као: хвала лепо, ипак ми је дражи добри, стари кеш!

– Реч шпорет или шпархет долази нам од немачког sparherd, речи састављене од sparen (штедети) и herd (огњиште). Наши западни сусједи определили су се за дослован превод, те тако кажу штедњак, ваљда зато што си га могу приуштити тек ако ушпарају (уштеде) довољно новаца. И тако опет имамо на делу српско-хрватску шизофренију: ја штедим да купим шпорет, а он шпара да си купи штедњак. Так ће њему дома кућаница бит сретна, а срећна ће бити и моја домаћица код куће!

Али, шта то шпорет штеди? Сигурно је за контролисани пламен у ограниченом простору потребно мање дрва, него за отворено огњиште. Назив је остао и када је дрва и угаљ заменила струја, и шпорет – посебно рерна – постао један од већих потрошача у домаћинству. Некада је плин (гас бутан) био финансијски исплативији, али последњих година и није баш – цена му је порасла, а енергетска вредност опала, па му дође отприлике на исто.

– Електрични аутомобили ( и аутобуси, па и камиони) већ одавно су стварност, садашњост а не само будућност у саобраћају. То што нису шире заступљени, могли бисмо назвати геостратешким оклевањем. Шта ће онда бити са одласком на пумпу, да се наточи гориво? Већ данас се у разговору може чути: идем да наточим који киловат, а позната је и она стара зидарска пошалица, када се шегрту, младом и обично не претерано паметном, наложи да донесе у кофи мало струје.

– Сат – ручни, а поготово онај џепни – данас је више модни детаљ, хоби или страст, него потреба. Данас се и у томе претежно ослањамо на свој мобилни телефон. Они који су остали верни ускоспецијализованом мерачу протока времена, углавном га хране енергијом из батерије, ретко ко се бакће навијањем. Па ипак, иако нема опруге а често ни било каквог сата, у језику је остао израз навити сат за буђење односно аларм.

. . . . . . .

Заиста, хоће ли наши потомци знати шта значи упозорење: Не лупај вратима, када сва врата буду искључиво на фото ћелију? Неке изразе, изреке и пословице сачували смо управо захваљујући томе, што је језик закаснио да их уклони:

– Данас ми нису све козе на броју – A jуче? Колико ти, уопште, имаш коза?

– Прекини више једно те исто, промени плочу! – Да променим плочу? Какву плочу?

– Додавати уље на ватру – а ти седиш у фотељи, удобно заваљен, и повремено нешто добациш колегама који се расправљају. Притом је летње доба и нема потребе за грејањем, али било би штета одрећи се сликовитог упозорења да не треба распиривати (опет разгоревати, распламсавати) неки сукоб односно неспоразум.

– Да видимо, чија мајка црну вуну преде (са значењем: да видимо, који ће јунак данас погинути)! Море, ми да видимо чија мајка данас уопште зна да преде? Не мора баш црну вуну, нека буде нерешено, нека оба јунака преживе.

– У истом смислу користи се и изрека (да се ми огледамо), па ком’ опанци, ком’ обојци. Ето, сачувала се, иако све чешће треба објашњавати шта су то опанци, а поготово шта су обојци; можда је треба осавременити, па ком’ патике ком’ чарапе?

– Куме, изгоре ти кеса! – и кум просипа из кесе по окупљеним званицама платне картице, са све уписаним пиновима… (personal identification number – лични број за препознавање, ПИН).

С друге стране, не може се рећи да језик баш увек касни. Чак и када се ради о дубоко укорењеним васпитно – казнено – поправним методама, наш језик итекако уме да благовремено прати технолошки развој:

– Кад те се дочепам, забаговаћеш!

– Ресетоваћу те!

– Вратићу те на фабричка подешавања!

Какав диван спој балканске традиције и 5G технологије!

Original Article