На два обележена и уређена паркинга у близини цркве посвећене Светом Николи нема места. Мало чудно. Није Мачванска Митровица насеље са много фирми или индустрије, па да запослени кубуре са местом за паркирање. Уосталом, свака кућа има двориште, а и испред капије могу да се оставе кола. Никоме не сметају.
Одговор убрзо стиже у кафеу, у сплаву на Сави, одмах иза цркве.
– А, то вас буни – рече млади конобар пошто је уписао поруџбину. – Ту кола остављају сви из околних места који раде у Сремској Митровици. Тамо се паркинг наплаћује, а често је тешко и наћи слободно место. Овако оставе овде ауто, па пређу преко овог пешачког моста и ето их на послу.
Показа конобар руком ка мосту. Мало га, из наше перспективе, заклонила велика ајкула која виси изнад глава гостију на тераси. Није ајкула из Саве, али лепо иде уз кафић и воду поред. Ипак, види се двољно да се намерник одушеви изгледом.
Име јој је било Мала Митровица. Невелико место је кнез Милош Обреновић прогласио за варошицу и то једну од првих у аутономној Кнежевини Србији. Онда је постала Подринска, па Мачванска. А Сремска и Мачванска Митровица некада су биле две општине. Сремска за сремска села, Мачванска за неколико околних у Мачви. Онда се десило нешто необично. Мачванска је изгубила статус општине, па је заједно са селима која су јој припадала припојена Сремској Митровици. И тако је део Мачве отишао у Срем. И данас је тако, иако је пре неколико година било најава да ће Лаћарак и Мачванска Митровица да постану општинска места.
Магла никако да се дигне. Из ње се влага увлачи у кости. На мосту поприлично пешака. Прелазе са једне на другу страну док се испод њих ваља мутна Сава. Благи успон води до средине одакле се виде две Митровице.
И пре овог постојао је мост који је спајао Митровице, али није био функционалан. Зато је осамдесетих година прошлог века покренута иницијатива да се уради пешачки и бициклистички мост и то на месту где је Сава најужа. Идејни творац био је академик Никола Хајдин. Почетком 1990. започета је градња, али су се, због сукоба на просторима бивше Југославије радови одужили, па је све потрајало пуне три године. Свечано је отворен на Видовдан 1994.
Мост изгледа као мало градитељско чудо. Упућени кажу да је ово најдужи пешачки мост на Балкану, а они „храбрији“ веле и у целој Европи. Широк је пет и по а дуг 262,5 метара. Добио је име Мост Светог Иринеја, према једном од сирмијумских светих мученика које су Римљани погубили на мосту који је био на истом месту где и данашњи. А тај римски Артемидин мост, на којем су Римљани убијали хришћане, тада је био једна од највећих грађевина античког Сирмијума.
Текст и фотографије О. РАДУЛОВИЋ
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању
