ИЛУСТРОВАНА ШИРОМ СВЕТА Мало познат а изузетно вредан локалитет Дара, у Турској

117

Јустинијана Нова очувана кроз векове

Данас је Дара, грчки је био Дарас, а заправо је источноримски утврђени град на веома важном стратешком месту, којег је од пропадања спасао византијски цар Јустинијан по којем је тада, у шестом веку после Христа, назван Јустинијана Нова

Текст Огњан Радуловић

Фотографије Ивана Костић

Много тога повезује Србију и Турску. Повезује нас чак и византијски цар Јустинијан. Да не би њега, који је себи дао у задатак да обнови многе градове и утврђења који су настали у сјајно време римске доминације, питање је да ли бисмо се данас дивили неким римским творевинама. Овај владар Источног римског царства, који је био опседнут идејом да обнови римску империју, нама је познат по археолошком локалитету „Царичин град” или Јустинијана Прима, граду који је сазидао на падинама Радан планине, недалеко од Лебана.

Водичи у Турској споменуће Јустинијана када туристима понуде разгледање северног дела некадашње Месопотамије, где се налазе остаци града Даре. То налазиште, удаљено само два километра од границе са Сиријом, иако једно од најзначајнијих у овом делу Турске, као да није довољно познато јавности. А због необичности и лепоте, и вредности онога што је сачувано, упоређују га са чувеном турском Кападокијом, па се зато често чује и назив Дара или „мала Кападокија“. Те тако дођосмо до заједничког. Ми имамо Јустинијану Приму, а Турци Јустинијану Нову.

Дару стручњаци још истражују. Неко од њих је изјавио да ни двадесет одсто простора на којем се налазило утврђење није истражено. Километрима се мери растојање од једног до другог краја локалитета, јер је Дара, заправо, комплекс који чини неколико целина. Они који нису само туристички „протрчали” кроз Дару, већ се стручно позабавили налазиштем, кажу да је ауто неопходан да би се све у једном потезу обишло.

Но, како год. Стручњаци нека наставе да раде свој посао, а посетиоцима остаје да се диве ономе што су они до сада откопали и открили. Ко је боравио на античким локалитетима лако ће да уочи грађевине типичне за Римско царство, односно за градове и утврде. Јер, насеља су рађена готово типски и по правилима која су важила за сва утврђења и градове. Зграде, оставе, тргови, системи за довођење воде, светилишта…И све то може да се види овде. Наравно, због специфичности терена и значаја овог простора, утврђење има свој печат. Пажњу посетилаца одмах привуку отвори у камену, места која су у римској, али и каснијим епохама, имала различиту намену.

И шетња поред стубићима и ланцима ограђеног простора са саркофазима, посебан је доживљај. Римљани су у каменим сандуцима укопавали виђеније чланове друштва, па је претпоставка да је једна скупина коју посетиоци могу да виде, управо место где су сахрањивани ти угледнији чланови заједнице. Споменици су добро очувани, празни су, односно опљачкани, ако је имало прилога, а на некима су сачувани и камени поклопци.

Један део локалитета, у стени, уређен је тако да посетилац хода по површини док испод пода може да види остатке утврђења. Посебним светлосним ефектима културни посленици ресорног министарства појачали су магију овог изузетног налазишта, како би посетиоци што више уживали у амбијенту.

Месопотамија је од праисторије до данас имала важну улогу, не само у југозападној Азији где се налази, већ на читавом азијском простору. Рађале су се ту цивилизације, развијале културе, водили важни путеви. И зато не чуди што су се овде водиле и велике борбе. Једна од њих, мало је познато, вођена је управо код Даре. Тако је и названа у војној литератури: „Битка код Даре”. Колико је значајна била, сведочи и податак да је и код нас, у оквиру војних енциклопедија, издата књига о том догађају који се збио 530. године. Битка се одиграла у време Иберијског рата који је вођен између Византинаца и Персијанаца.

Заузимала је ово утврђење, час византијска час персијска војска, све док га у време владавине Јустинијана Персијанци нису освојили и опустошили. Нису га порушили, па му је овај владар подарио нови живот. У великом налету, у првој половини седмог столећа, освајају га Арапи и њиме владају све до половине десетог века. Тада га је византијски цар Јован Први Цимискије освојио, а са пропашћу Византијског царства Дара више никада није заживела. Постала је археолошки локалитет.

Original Article