Bilans rada Tribunala u Hagu (2): Dupli aršini Zagreba

15
Tanjug
"Oluju" svet nije "video": Za srpske žrtve niko ne mari

Pet godina po formalnom okončanju rada Haškog tribunala, i gotovo tri decenije pošto je 1993. osnovan odlukom Saveta bezbednosti UN, glavni tužilac sudskog Mehanizma u Hagu Serž Bramerc je iznenadio mnoge upozorenjem pred tim istim Savetom bezbednosti da Hrvatska ne želi da procesuira odgovorne za zločine nad Srbima i Bošnjacima.

– Sveopšti je utisak da u Hrvatskoj danas postoji volja da se zadovolji pravda za hrvatske žrtve, ali ne i za žrtve drugih nacionalnosti – kazao je Bramerc i pojasnio da je “Vlada Hrvatske donela političku odluku da blokira pravosudni proces” u predmetima u kojima su žrtve bili nehrvati, ali i da koči saradnju sa Srbijom i BiH kada je reč o krivičnom progonu počinilaca ratnih zločina.

Svima je bilo jasno da Bramerc govori o zločinu na Petrovačkoj cesti tokom akcije “Oluja” 1995. godine, a jedino što je ostalo “nejasno” je zbog čega upravo haško tužilaštvo nije rasvetlilo taj zločin kada je moglo – tokom procesa trojici hrvatskih generala optuženih upravo za ovu hrvatsku operaciju u kojoj je stradalo više hiljada, a proterano oko 200.000 krajiških Srba.

Upravo to je i ključno pitanje za sagovornika “Vesti”.

Iskusni beogradski advokat Toma Fila podseća na apsurd da su hrvatski generali, optuženi u Hagu za zločine u “Oluji” prvostepenom presudom osuđeni na višedecenijske kazne, a zatim, na iznenađenje svih u žalbenom postupku su oslobođeni svake odgovornosti.

– S druge strane, imate procese protiv Jovice Stanišića, načelnika Državne bezbednosti Srbije, i njegovog zamenika Franka Simatovića koji su prvobitno oslobođeni, a Žalbeno veće je tu presudu poništilo i oni su na kraju osuđeni na po 12 godina. Šta je to nego ispunjavanje “nečije” želje da u ovom sudu isključivo Srbi budu osuđeni za ratne zločine. Čak i od svih onih osuđenih Hrvata, njih nekolicini, svi su odgovarali za zločine u Bosni – nijedan za događaje u Hrvatskoj. I onda, posle toliko godina glavni tužilac zameri Hrvatskoj što ne želi da procesuira zločine nad Srbima. A zamislimo samo situaciju da nije Tuđman na Brionskom sastanku rekao da “Srbe treba udariti tako jako da nestanu”, već da je postojao transkript u kome je to Slobodan Milošević rekao svom vojnom vrhu. Pa ne bi samo on dobio doživotnu robiju, već bi se ceo narod našao iza rešetaka – slikovito objašnjava Fila.

Njegov kolega, advokat Branko Lukić kaže da je “kritika” Bramerca “naknadna pamet”.

– Pa u optužnici protiv trojice hrvatskih generala su se nalazili brojni dokazi, između ostalog i za zločin na Petrovačkoj cesti i taj dokaz je izuzet iz procesa. Zašto je Bramerc to učinio? U krajnjem slučaju zbog čega je i nakon oslobađajuće presude rečeno da su zločini postojali. Pa posao glavnog tužioca je bio da otkrije ko su ti počinioci, da ih privede pravdi i da budu adekvatno kažnjeni. Pa zašto, prijatelju, nisi radio svoj posao, zašto nisi tražio reviziju te presude, a mogao si. Nažalost, ovo nije i jedini slučaj “naknadne pameti”, jer imamo apsurd da se 20 godina od istih tih zločina Albanaca na Kosovu tek sada sudi, i to ne svima, već opet selektivno, samo nekima – naglašava Lukić.

Nikola Šainović: Propuštena istorijska šansa

Na apsurd, posebno kada je reč o utvrđivanju događaja na Kosovu, svedoči i Nikola Šainović, nekadašnji predsednik srpske i potpredsednik Vlade SRJ. Šainović je jedan od haških osuđenika koji je osuđen na 22 godine zbog događaja na Kosovu.

– Haški sud je imao istorijsku šansu da sprovede pravdu nakon oružanih sukoba u bivšoj Jugoslaviji, ali se umesto toga opredelio za selektivnu pravdu koja nije vodila ni pomirenju naroda ni stvaranju trajnog mira. Ta selektivnost je za posledicu imala činjenicu da se faktički sudilo samo jednoj strani u sukobu. Da li je teško zamisliti kakvi bi bili ishodi haških procesa, bar kada je reč o nama koji smo optuženi i osuđeni za događaje na Kosovu da se u isto vreme sudilo i albanskim čelnicima za ista ona krivična dela za koja im se danas sudi. Šta bi takvi procesi dokazali i kakve bi u tom slučaju bile presude? A da ne bude zabune, o zločinima OVK se odlično znalo i te 1998. i 1999. godine – naglašava Šainović.

Urušeno poverenje

Tokom predstavljanja redovnog godišnjeg izveštaja rada Mehanizma – naslednika haškog suda, upravo o tom apsurdu i selektivnoj pravdi je bez dlake na jeziku govorila i srpska ministarka pravde. Maja Popović bila je više nego jasna.

– Tužilaštvo Međunarodnog krivičnog tribunala za bivšu Jugoslaviju je doživelo potpuni neuspeh u istragama i suđenjima za zločine izvršene na teritoriji Kosova i Metohije nad srpskim i nealbanskim civilnim stanovništvom i time znatno urušilo ugled i poverenje u Međunarodni krivični tribunal za bivšu Jugoslaviju i Mehanizam. Nekažnjivost za strahovite zločine izvršene prema srpskom stanovništvu je praktično postala politika koja je svoje snažno uporište našla upravo u radu Tužilaštva Međunarodnog krivičnog tribunala za bivšu Jugoslaviju – zaključila je Popovićeva.

Sutra – Bilans rada Tribunala u Hagu (3): Bahatost Karmela Ađijusa

Original Article