B. ĐorđevićŠkolska godina u Srpskoj školi “Sveti Sava” pri hramu Vaskrsenja Hristovog, na Tempelhofu u Berlinu, završena je lepom priredbom u svečanoj sali hrama. Priredba je usledila posle pričešća na nedeljnoj liturgiji koju je služio starešina hrama, protojerej- stavrofor Dragan Sekulić. Učiteljica Ana Kojadinović, doktorant na Humboltovom univerzitetu, đacima je podelila svedočanstva prepuna petica, a kraj školske godine obeležen je druženjem svih prisutnih u prelepoj porti hrama, koja podseća na uredno domaćinsko dvorište jedne velike srpske familije i u kojoj uvek vlada prijatna domaća atmosfera.
Učiteljica Ana Kojadinović je i na kraju školske godine, dan uoči odlaska na odmor, i dalje puna entuzijazma. S puno energije za “Vesti” govori o postignutim rezultatima, savladanim izazovima i lepoti svog posla u Srpskoj školi “Sveti Sava”
– Prethodne dve godine su bile zahtevne zbog korone koja je poremetila organizaciju ne samo u našoj već i u zvaničnoj nemačkoj školi. Deca su ipak i dalje imala veliku želju da dolaze u školu pri hramu, a tome u prilog ide i činjenica da je nastava organizovana petkom uveče. Osim toga, na raspolaganju imamo i veliko dvorište, pa već od kraja proleća, nastavu održavamo pod vedrim nebom, na radost i roditelja i dece.
Nastavnica dodaje da je posao veoma dinamičan, a odeljenja su heterogena.
– Deca dolaze s različitim nivoima znanja, i iz različitih porodica. Ima tu generacija roditelja koji su odrasli ovde u Berlinu, onih koji su došli pre mnogo godina, kao i onih koji su tek odnedavno ovde. Posao ima svoj izazov i težinu, ali je velika čast obavljati takav posao. On vas nagoni da o njemu konstantno promišljate. Ne raspolažete gotovim rešenjima na osnovu iskustva iz prethodnih godina. Uvek se iznova pripremaju časovi i materijali, a pogotovo priredbe. Prema deci gajim aktivan odnos, uvek ih dodatno animiram, da bi redovno dolazila.
Završnom priredbom je obeležen i naš veliki praznik, Vidovdan.
– U programu smo imali svojevrsni Vidovdanski azbučnik koji smo zajedno napisali kolega veroučitelj Predrag Janković i ja. Azbučnik je nastao, pre svega, povodom današnje priredbe. Sva deca su imala kratke pasaže, svako slovo azbuke je odgovaralo određenom pojmu, a pojmovi su se odnosili ili na neke stare srpske pesme ili na arhaične srpske reči i segmente iz istorije, koji su činili konstitutivne elemente našeg susreta. Vidovdanski azbučnik je zapravo bio srž recitala, odnosno čitave naše priredbe – ističe Ana Kojadinović.
Deca su zajedno sa učiteljicom i đakonom Jankovićem otpevala pesmu “Oj, Srbijo, majko mila”, a potom su podeljena svedočanstva.
Jedan od prvih koji je iz ruku učiteljice Ane dobio svedočanstvo je Atanasije Perišić.
– Šesti sam razred u srpskoj i u nemačkoj školi. Meni je bilo lepo ove školske godine. I onlajn nastava je bila dobra, ali su je često ometali oni koji su istovremeno igrali igrice. Ipak smo dosta naučili i kroz igru. Rođen sam u Novom Sadu, a mama i tata su iz Apatina. Mama je hemičar, a tata radi u IT sektoru. Došli smo pre dve i po godine, imam i dve sestre. Samo je mlađa, Analena, u srpskoj školi, a starija Anastasija ide samo u nemačku školu. Na odmor idemo u Novi Sad gde imam drugare, iz moje prethodne škole – kaže nam Atanasije.
Njegova mama Biljana je prezadovoljna je Srpskom školom “Sveti Sava”.
– Imamo veoma pozitivan utisak o školi, a o nastavnici Ani smo čuli sve najlepše. Odličan je koncept, a deca vole da dolaze ovde. Najmlađa ćerka Analena ima samo pet godina i već pohađa nastavu. Nedavno je bio jedan festival u nemačkoj školi, trebalo je da idemo svi zajedno, ali ona je rekla: “Ne, ja tog dana moram u srpsku školu.” To sasvim dovoljno govori koliko im ova naša škola znači. Ona sada već uspeva da piše neka ćirilična slova, i za sada su njeno znanje srpskog i nemačkog jezika ravnopravni. U zabavištu govori više nemački, ali kod kuće govorimo prevashodno srpski, pa je na srpski više orijentisana. Ako izuzmemo situaciju s koronom, polako smo počeli da se privikavamo. Radila sam na fakultetu kao rukovodilac za ispitivanje kvaliteta mleka, kao šef laboratorije, inače sam diplomirani hemičar. Sada radim i dalje u laboratoriji, ali za jednu farmaceutsku kompaniju. Suprug je u IT sektoru, radio je u Novom Sadu. Isti posao radi i ovde, za jednu stranu firmu. U tom smislu mogu da kažem da smo se snašli. Na odmor idemo u Novi Sad, koji nam je uvek u planu kada je putovanje u pitanju.
Uživanje u učionici
Sara Filipović je učestvovala u recitalu, a presrećna je što se ovog puta, prvi put od početka njenog školovanja, nastava najvećim delom odvijala u učionici.
– Idem u drugi razred i u srpskoj i u nemačkoj školi. Ova školska godina prošla nam je odlično. Imali smo na početku malo onlajn nastavu, ali smo ubrzo prešli na uobičajene časove u učionici. Mnogo je lepše kad normalno idemo u školu. Kad smo zajedno u školi, onda možemo da se igramo. Ja sam rođena u Berlinu i tata Aleksa, a mama Milica iz Beograda. Moj brat se zove Luka – saopštava nam Sara.
Ponosna Aleksija
Aleksija Ljubisavljević je ponosna i na školu i na Azbučnik koji je sa ostalim učenicima predstavila.
– Završila sam treći razred. Ova školska godina bila je baš lepa. Danas sam u Azbučniku predstavila dva slova, M kao Metohija i Ć kao ćirilica, a takođe sam pevala i pesmicu “Oj, Srbijo, majko mila”. Rođena sam u Berlinu, a mama i tata su iz Velikog Popovca kod Petrovca na Mlavi. Mama radi u birou, a tata se bavi građevinskim poslovima. Imam lepo društvo u Velikom Popovcu kad odemo na raspust, a moje starije sestre zovu se Anastasija i Anđela. One upravo završavaju gimnaziju – navodi Aleksija, srećna što je na priredbu došla cela njena porodica.
Sestre zajedno u klupi
Dragana i Ivan Dimitrieski s ponosom su gledali nastup ćerki Klare i Sofije. Klara je završila treći razred i zadovoljna je savladanim gradivom.
– Ova školska sezona nam je super prošla. Naučila sam ćirilicu i već mogu da pišem. Mama je iz Velike Plane, a tata iz Beograda. Mama radi gastronomski posao u jednoj školi, a tata je vozač kamiona i razvozi hleb po pekarama. Imamo još drugarica, izvan naše škole, sa kojima pričam srpski. Na raspust idemo u Srbiju, kod bake i deke u Veliku Planu. Tamo mi je mnogo lepo jer oni imaju veliku kuću s dvorištem i brojnim životinjama sa kojima mnogo volim da se igram. Takođe, letujemo i u Beogradu na Karaburmi.
Njena starija sestra Sofija Dimitrieski ima više iskustva sa školom, ali i sa takmičenjima kad je srpski jezik u pitanju.
– U srpskoj školi sam četvrti razred, a u nemačkoj šesti. Rođena sam u Beogradu, pa sam u Srpsku školu krenula malo kasnije. Bilo nam je lepo ove godine, mada je u početku bilo malo dosadno, zbog korone, kad još nismo mogli da se viđamo. Onlajn nastava je bila znatno teža jer sam drugarice mogla da vidim samo na kompjuteru. Prošle godine dobila sam prvu nagradu na konkursu Zašto učim srpski jezik. U međuvremenu sam konkurisala na još jednom takmičenju, ali nisam osvojila nijednu nagradu. Pisala sam da se u Srbiji govori više jezika, ali da je meni srpski jezik najlepši i da je meni lepo u Srpskoj školi, kao i kod bake i deke, jer tu mogu sa svima da pričam srpski.
Spremni za odmor
Učiteljica Ana Kojadinović planira da od oktobra nastavi svoj doktorski rad, a sa suprugom Milivojem i decom Ognjenkom, Vukomanom i blizancima Vidnom i Nikodinom na dan priredbe je već bila spakovana da krene na odmor, kod roditelja u okolinu Užica.
– Malo ćemo putovati, ali ćemo biti stacionirani u Sevojnu i Staparima. Obići ćemo Zlatibor, otići ćemo do mora u Budvu, a boravićemo i u Beogradu – kaže Ana.
Suprug Milivoje dodaje da su u Berlinu već osmu godinu.
– Super nam je sa naše četvoro dece, oko kojih se Ana najviše angažuje, ali stižem i ja da pomognem uveče. Završio sam Elektrotehnički fakultet i radim kao programer u IT sektoru. Blizanci Nikodin i Vidna imaju već godinu i po dana i u startu su se dobro uklopili. Sutra krećemo za Srbiju, idemo na svadbu Aninog brata, malo u Crnu Goru, na more, kao i na Taru. Odmor mi traje 35 dana, ali je praktično neograničen jer mogu i od kuće da radim.
