Поводом 35 година од смрти Зорана Радмиловића, Милан Цаци Михаиловић је свој „Успоменар 212“ посветио управо њему. Књига је недавно изашла у издању установе Народно позориште Тимочке крајине – Центар за културу „Зоран Радмиловић“.
– Са Зораном сам играо у више представа тако да смо често били заједно, много смо путовали и по земљи и по свету, сате и сате смо проводили на пробама, а ни дружење у бифеу није изостало. Зато имам много прича везаних баш за њега, а сада су све на једном месту, у „Чаробњаку Радмиловићу“. Ту је шездесетак мојих прича, плус сећања и импресије тридесет и седморо људи, глумаца, редитеља, драмских писаца, критичара, театролога, оних који су радили са њим, који су га познавали или гледали, али и особа које су рођене после његовог одласка – каже Михаиловић на почетку разговора за „Илустровану Политику“.
Колико дуго сте бележили приче о овом нашем познатом глумцу?
– У „Атеље 212“ сам примљен 1972, одмах после дипломирања. Ту су већ били у пуној снази и популарни, велики глумци као што су: Слободан Цица Перовић, Ђорђе Јелисић, Рената Улмански, Мира Бањац, Ружица Сокић, Бора Тодоровић, Сека Саблић, Бата Стојковић, Драган Николић, Милутин Бутковић, Ташко Начић, Љубиша Бачић, Љуба Мољац, а међу њима и чувени „татица Иби“ – Зоран Радмиловић. Од првих дана записивао сам оно што сам сматрао да обележава дух једног времена, не слутећи да ће од тога, касније настати књига и то не само једна него ево већ четири. Овом најновијом обележавам тридесет пет година од одласка дивног колеге, другара, партнера, великог српског глумца Зорана Радмиловића.
Ви сте тринаест година са Радмиловићем делили сцену у „Атељеу 212“. Како бисте описали његов дар за импровизацију?
– Играо сам са Зораном у култним представама „Краљ Иби“ и „Радован Трећи“, затим у „SANTA MARIA della SALUTE“, „Ој, Србијо, нигде лада нема“, „Псеће срце“, „Молијер“, „Вишњеви сад“, „Корешпонденција“. Играли смо и у ТВ драмама и серијама, снимали на радију. Такође, играо сам и у његовој јединој режији када је од „Сумњивог лица“ Бранислава Нушића, направио „(Не)сумњиво лице“. Имао сам прилике добро да га упознам. Његове импровизације су биле резервисане за „Ибија“ и „Радована“. То једноставно неко или уме или не уме. Има великих глумаца којима то није ишло од руке. Зорану је, опет, бог подарио и умеће импровизације.Знао је тачно где то може да примени, а где не може никако. Красиле су га изузетна интелигенција, дух, брзина и мера, тако да је умео да процени где, када и колико сме да дозволи себи „надградњу“, која неће угрозити некога, већ ће обогатити сцену.
Пише Јасмина Вујадиновић Цвјетковић
Опширније прочитајте у нашем штампаном издању
